Pročitah nedavno da je početkom devetnaestog stoleća, prosečan ljudski vek iznosio svega trideset i šest godina. Jedva dovoljno da te i rođena deca upamte. Devedeset procenata čovečanstva je živelo u bedi, a svako drugo dete umiralo pre pete godine života.
Danas jedan prosečan život traje dva i po puta duže, u oskudici živi tek svaki deseti čovek, a deca su nam, bogu hvala, dugovečnija nego ikada. Tako bar kaže statistika.
Statistika takođe kaže i da smo neuporedivo pismeniji, te da dve trećine sveta živi u demokratiji. U fabričkim halama, zamenile su nas mašine. Ropstvo je zvanično ukinuto. I ulice nam svetle noću. Mora biti da smo onda baš pametni. I da svet napreduje.
A je li baš tako ili se jednostavno samo menja, iz dana u dan? I ako je napredak jedan prirodan pravac u kome čovečanstvo ide, hoćemo li za par godina zaista biti neka bolja verzija sebe od one koju danas poznajemo..?
Ukoliko pogledamo taj naš svet u kome živimo – vrlo ćemo lako zauzeti stav. Optimističan ili onaj drugi, u zavisnosti od aspekta sa kog posmatramo. S jedne strane, životni vek nam se produžio, tehnologija napredovala a standardi znatno porasli. Dodamo li tome veštačku inteligenciju i proboj u svemir – čini se da budućnost obećava.
S druge strane, klima nam se drastično menja, nauka posrće pred ideologijama. Živimo u atmosferi netolerancije, izolacije i otuđenosti. Čak i oni koji bi da ostanu samo nepristrasni posmatrači, nisu sigurni šta nam se sprema. Procvat humanizma ili potpuna apokalipsa…? Ko to zna.
Ali vratimo se još malo na brojke. Prosečan Francuz je pre dve stotine godina dnevno unosio 1864 kalorije. (Francuska je u to vreme važila za izuzetno naprednu zemlju). Prosečan čovek danas unese 2624. Zaključak se nameće sam: osim što živimo duže, mi smo i gabaritniji od svojih dalekih predaka. I to nije jedina blagodat. Starost takođe ume da bude darežljiva. Osim hroničnih, često nudi i širok asortiman drugih bolesti – kancere, dijabetese, srčane i moždane udare..Na nama je samo da odaberemo kako ćemo stradati.
Da stvar bude gora, ne stradamo samo mi. Strada nam i priroda, životinje izumiru, hrana koju toliko volimo više nije zdrava kao nekada, pitke vode je sve manje, o vazduhu da i ne govorimo. Kisele kiše i ozonske rupe, koncentracija ugljen dioksida, i prirodne katastrofe, samo su logična posledica naše nebrige o svetu u kome živimo. I bez obzira da li se radi o nuklearnim bojevim glavama, očuvanju Arktika ili šumama Amazonije – naša sudbina se danas rešava u četiri oka. Demokratski.
Da li smo onda taj naš napredak skupo platili..? Da li je ovaj vek – vek izazova i hoćemo li biti u stanju da se izborimo sa onim što nas čeka..? Da li će nas upravo napredak vratiti tamo gde smo bili pre dvesta godina?
Zato što jesmo pismeni, ali sve manje čitamo. I zato što su nam informacije na dohvat ruke, ali nas ništa ne zanima. Ulice su nam osvetljene, ali živimo u mraku. Mišljenje, ako ga uopšte i posedujemo – zadržavamo za sebe. Staro smo prokockali, novo još nemamo. Tehnologija nam je brža od kulture. Jedne mašine zamenjuju druge. Naši telefoni ne stižu ni da zastare, a mi bi već nove. Okupirani sobom, zaboravljamo širu sliku. Praunuci bi nas možda i pamtili, ali nemaju po čemu. I šta im to, uopšte ostavljamo u amanet…? Dobre gene..? Dug životni vek..? Ruke s kojima ne znaju šta bi..? Mozak koji ne služi ničemu..?
Uostalom, ako nepovratni prestanak svih moždanih aktivnosti označava tu tananu razliku između života i smrti, ko je tu onda zapravo stvarno živeo..? Oni sa svojih trideset i šest nekada, ili mi s osamdeset i kusur..? Jesmo li zaista zaslužili svet u kome živimo..? Jesmo li ga odbranili…? I hoćemo li barem počistiti za sobom pre nego odemo..? Naše odluke danas – njihov su izbor sutra. Možda i jedini koji imaju. Mislite o tome.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar