Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te. Rečeno – učinjeno. Za kratko vreme, kuća je mirisala na kvasac i detinjstvo. Zlatni uštipci praćakali su se…
Hajde sad, pročitaj zadatak ispočetka, reče otac i otpuhnu veliki kolut dima.
Pročitala sam, tata, sto puta.
Pročitaćeš vala sto i prvi put, bio je uporan.
U voćnjaku je bilo šezdeset stabla…
Šnicle.
Nedeljom je uvek spremala šnicle.
Teleće šnicle u lovačkom sosu i krompir pire s maslacom.
Nikada nije stavljala margarin.
On bi uvek osetio margarin.
Priča mi jedna moja pre neki dan kako joj mali stalno pada. Lepo napreduje, nema smetnje ali dete svako malo – padne, udari se. Ostaće posledice, veli. Pa, kol’ko je to ‘’svako malo’’, upitam. Ona se zamisli… A, eto, kaže, bar dva puta dnevno. E…? Čak dva puta…? Tu se već i ja zabrinuh. Ne za dete. Za nju.
Mama… ustani… zakasnićeš…
Pusti me…samo još pet minuta…
To si rekla i pre pet minuta… Moraš, mama. Ustani… Stavio sam ti vodu.
Ne moram…
Moraš. Moraš na posao. Kako ono ti kažeš, neko mora da zaradi za život. I za struju. I novi ranac. Ratu kredita. I za hleb, i mleko, pet jaja i parizer.
Šta fali parizeru…?
