Rutina.
Prikrada ti se svakog jutra – kada sat zazvoni u šest i trideset.
Priča mi jedna moja pre neki dan kako joj mali stalno pada. Lepo napreduje, nema smetnje ali dete svako malo – padne, udari se. Ostaće posledice, veli. Pa, kol’ko je to ‘’svako malo’’, upitam. Ona se zamisli… A, eto, kaže, bar dva puta dnevno. E…? Čak dva puta…? Tu se već i ja zabrinuh. Ne za dete. Za nju.
