Ako je vanredno stanje, ne znači da moram da idem okolo dlakava kao majmun, napisala je opet jedna.
Ne moraš, lutko, ali bolje biti dlakav, nego mrtav. Otpala mi je trepavica. Ne brini ništa, mrtvi ne trepću. Ne mogu da budem izolovana dvadeset četiri sata. Možeš. Svi možemo. Ima i gore izolacije od te. Ako ne veruješ meni, pitaj one koje obilaze samo na Zadušnice. Ali to se kosi s ljudskim pravima..! Ok, a šta je s našim pravom da preživimo..? Ako može devedesetpet posto ovog naroda da sedi kod kuće, možeš i ti. U stvari, ti ne možeš. Ti nikada nisi bila devedesetpet posto naroda. Mislim – ti si bolja od toga. Bolja od nas.
Ti si ona što po fejsbuku kači “žena-majka-kraljica“ i ostale alfa-ženka statuse. I što apsolutno ignoriše sve ovo. Ti si ona šeruje peticije za ukidanje vanrednog stanja. Brine o pravima ugroženih gorila iz Ugande i opstanku plave tune. Hraniš mačke ispred zgrade, ali onom dedi od prekoputa nisi pokucala ni jednom. Da ga pitaš kako je, treba li mu šta. Ima ko njega obilazi, jel’ da..? A i ako nema, šta ‘oće više, naživeo se, drtina matora. Na mladima svet ostaje. I na lepima. A ti si jedna negovana žena koja drži do sebe, čak i u najtežim trenucima. Ti si simpatizer. I aktivista. Uvek protiv sistema. Protiv pravila. U malom mozgu imaš četristopedesettri teorije zavere. Korona je izmišljena. Sve je laž. Zapadne službe su ovo smislile. Oni mrtvački sanduci u Bergamu su prevara. Fotomontaža. Tek nešto malo crnog humora za dokone. I svi smo isti. Jeste, samo si ti posebna.
Oduvek si bila posebna. Uvek si kasnila na prvi čas. Iz principa nisi radila domaći. Nisi čitala lektire.I šta ti fali, i bez škole – ti već sve znaš. I kako 5G mreža utiče na biljni i životinjski svet. I kako nam je jonosfera ugrožena. I kako nam se sprema novi svetski poredak. I kako je virus otkriven pre pedeset godina, ali su ćutali.
Uostalom, ti imaš pravo. Da izađeš kad ti se izlazi. Tvoje je ljudsko, ustavno i svako moguće pravo da šetaš. Mislim, rođena majka nije mogla da ti zabrani i sad će neko tamo da ti kaže da sediš kod kuće..? Dvesta metara od mesta prebivališta…? Dvadeset minuta..? I ko su oni, uopšte, da ti govore kako da živiš…? Valjda ti biraš kada ćeš i kako da se krećeš, jel’ da…? Ionako je sve izrežirano. A ti – ti ne pristaješ da budeš statista u nečijem filmu. Ti si oduvek bila glavna glumica.Ništa manje.
Dobro. Sledeći put kada ti dođe da glumiš, a ti prošetaj do infektivne. Prijavi se da pomogneš. Onima koji glume da umiru i onima koji glume da im pomažu. Glume da rade tri smene, da spavaju dva sata dnevno. Glume da su juče ručali. Glume da ih nije strah. Ti koja ne veruješ u koronu, mogla bi da pridržiš za ruku onoga što umire na respiratoru. Onoga koji je za tebe samo broj u vestima. Crna statistika. Verovatno i on samo glumi da ne može da diše.
Eto, tako, lutko. Pa, sledeći put kada se pogledaš u ogledalo, čestitaj sebi što si još jednom pobedila sistem. Priču o nama naivnima, nama koji verujemo u sve što čujemo, i radimo to što nam se kaže, nama, običnim statistima, koji bi samo da preživimo – preskoči. Sledeći put kada prođeš prstima preko svojih friško izdepiliranih nogu, seti se da nam pravo na dostojanstvo ličnosti niko ne može oduzeti.
Oduzimamo ga sami sebi.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar