Možda nam se tada nije tako činilo – ali pre svega godinu dana, ovaj naš život je bio sasvim normalan. Još uvek smo ustajali ujutro, ispijali svoje prve kafe iščekujući da čujemo “kakvo će vreme biti danas“, nadali smo se nadolazećem proleću, lepom vremenu, planirali “šta ćemo za vikend“, gubili živce zbog gluposti i sve u svemu – bavili se svim onim uobičajenim stvarima. Tačno je, ni tada nismo imali vremena za sve, tempo je bio nemilosrdan a svakodnevnica nalik rolerkosteru. S vremena na vreme bi nam pripala muka od brze vožnje, ali smo nekako gurali.
A onda je negde dole, u žicama došlo do kratkog spoja i rolerkoster se zaglavio baš u trenutku kada smo se zatekli – okrenuti naglavačke. Nikom nije bilo svejedno. Čak ni onim hrabrijim koji su pokušavali da smire situaciju govoreći kako “to nije ništa“ i kako će “sve brzo biti ok“. Prošlo je godinu dana. Niko se više ne oseća dobro. Sve je više uplašenih. Sve manje onih spremnih da nas ohrabre. Sitnina nam je odavno poispadala iz džepova, živci istanjili a vreme potrošilo. Mi i dalje visimo, tamo negde gore. I niko više ne zna kada ćemo se okrenuti na drugu stranu. Do tada – trpimo.
I upravo taj stav s kojim prihvatamo trpljenje (o čemu Viktor Frankl govori u svojoj knjizi “Zašto se nisam ubio“), može značiti razliku između života i smrti. Ako smem da dodam – i između pameti i ludila.
Za neupućene, Frankl je svojevremeno preživeo sve strahote nacističkog logora. Mi danas preživljavamo Koronu. Bez ikakve namere da unizim žrtve holokausta, usudiću se da napravim paralelu između onog i ovog stradanja. Sloboda kretanja nam je svima ograničena. Resursi na izdisaju. Ishod neizvestan. Strah za sopstveni život – prisutan u svakom trenutku. Već neko vreme igramo na sve ili ništa, a igra u kojoj su ulozi tako visoki, nikad ne prolazi bez posledica.
Činjenica da smo nacija koja je preživela štošta i koja poslednjih trideset godina živi pod stresom – ne štiti nas u ovom slučaju. Naprotiv, iscrpeli smo snagu potrebnu za preživljavanje i sve se teže adaptiramo na novonastale okolnosti. Trauma je postala kolektivna. Neko će oboleti fizički i završiti u bolnici, neko će se iz cele priče izvući na izgled neokrnjeno, oni koji budu imali sreće da ne “zakače“ virus, zakačiće nešto možda i mnogo gore, u narodu poznato kao “ludilo mozga“.
Kako inače važimo za narod koji ne posećuje lekara ni kada se radi o uobičajenim somatskim tegobama, i koji se hvata knjižice tek kad voda dođe do grla, teško da će nas nešto naterati da, na prve znake smetnji, potražimo pomoć. Čekaćemo da nas simptomi preplave, usput nalazeći opravdanje za svako svoje stanje. Nisam gladan… Nešto sam umoran… Ne znam šta mi je… Nije mi ništa… Proći će…Spava mi se… Ne spava mi se… Biće sve dobro kad odmorim…
Dobro, možda vam stvarno nije ništa. Možda će proći samo od sebe. Svi imamo svoje trenutke. Ali trenutak ne traje nedelju dana, mesec, tri… Trenutak bude i prođe. Zbog trenutka se čovek ne oseća kao ekspres lonac koji svakog časa preti da eksplodira. Razmislite malo. Ok, znam da ste jaki, znam da mislite da možete svašta da izdržite. I možete, to nije sporno. Ali vaš organizam ne može. U jednom trenutku će vas stići aritmija, visok pritisak, napad panike, vrtoglavica, crne misli, anksioznost i ko zna šta sve ne. Nemojte gurati stvari pod tepih. Ne kažem da ne treba da posetite kardiologa ili neurologa, ali nemojte zaobići ni onog od koga toliko zazirete. A znate na koga mislim.
Odlazak kod psihijatra ne znači nužno da ste poludeli (iako je okruženje po pravilu sklono upravo takvom tumačenju). Odlazak kod psihijatra znači da ste se umorili, da je taj teret koji godinama nosite – postao pretežak, da vam nedostaje vaš stari život, stare navike, prijatelji, rodbina s kojom se ne viđate. I to nije sramota.
Svi se, manje više, poslednjih meseci osećamo isto – umorni smo, siti svega, čekamo kraj pandemije, a kraj se ne nazire. Taman kad pomislimo da smo nadomak onoga što smo nekada nazivali “normalnim životom“, pojavi se neki novi, nepoznati soj, neka nova pretnja, zabrana, neke naredne “dve ključne nedelje“ koje se ispreče pred nas kao kakav saobraćajni znak koji kaže “dalje nećeš moći“.
Čak iako živite u nekom manje restriktivnom sistemu, koji ne ograničava druženja, anksioznost je prisutna – uvek i svuda. Dobar deo populacije već je poprimio obrise opsesivno-kompulsivnog ponašanja, peremo ruke uvek i svuda, briskamo se vlažnim maramicama, izbegavamo javni prevoz, zatvorena mesta, zagledamo escajg u restoranima, zaziremo od ostatka sveta, ne grlimo se, ne ljubimo, bliskost koje smo toliko željni – izostaje čak i onda kada nam je niko ne brani.
Emocije nas, prosto rečeno, rasturaju, onaj ružni osećaj rovari iznutra, napeti smo, neki se te napetosti rešavaju tako što se isplaču pa im posle bude lakše, drugi bi plakali – ali ne mogu. I jedni i drugi se osećamo poraženim, kao da smo izgubili godinu dana ni na šta i ni u čemu. Godinu dana koju nam niko neće vratiti, niti nadoknaditi.
Statistika nam ne ide na ruku. Stručnjaci predviđaju da se barem petnaest procenata ljudi nikada neće vratiti na staro. Svaki petnaesti čovek će ostati zauvek zaglavljen tamo negde, večiti taoc sopstvenih strahova i očekivanja koja stvarnost nije uspela da iznese. Stručnjaci, nažalost, predviđaju i povećan broj samoubistava, naročito prisutnu kod onog ranjivijeg dela populacije – dece i starijih od 65 godina.
Prvi će stradati perfekcionisti, ljudi koji su u normalnim okolnostima imali previsoka očekivanja – kako od sebe, tako i od drugih, oni koji su brinuli i zbog najmanjih grešaka, funkcionisali samo dok su bili u stanju da kontrolišu situaciju i na taj način obezbeđivali sebi preko potreban osećaj vrednosti. To su upravo oni i koji su svaku svoju misao obično započinjali sa “moram“ ili “trebalo bi“. Svako odstupanje od zacrtanog, (a poslednja godina je sve samo ne zacrtana), ovakve ljude vodi u stres, iscrpljenost i na kraju neminovno – panične napade.
Nakon njih, neka se spreme oni koji su navikli da potiskuju emocije, oni koji su bili jaki i snažni sve do trenutka kada ih neka naizgled bezazlena situacija nije potpuno izbacila iz koloseka. Nedugo potom, na red će doći i ostali – ekstrovertni tipovi koji neće uspeti da se prilagode na život bez publike, bez ljubljenja, tapšanja po ramenu, koncerata, punih sala….
Zatvoreni u kućama, ograničene komunikacije – svi ćemo, pre ili kasnije, nastaviti da gajimo sopstvene strahove. Neki od nas će po prvi put postati agresivni, neki od nas će tu istu agresiju iskusiti na sopstvenoj koži, neki će ostati bez posla – što će opet dovesti do niza ekscesa. Pojedini će se okrenuti alkoholu, drogama, jedni će utehu nalaziti u hrani, drugi će se izgladnjivati do iznemoglosti. Neke će se porodice nažalost raspasti. Neke će postati bliže nego ikada. Neka će deca popustiti u školi. Druga će spas naći baš u knjigama.
U svakom slučaju, proći će mnogo vremena pre nego život ponovo zaliči na onaj stari i postane jednostavan. Ko zna koliko ćemo još puta napolje izaći s maskom i usput dezinfikovati sve čega se dotaknemo…? Ko zna kada ćemo ponovo, bez straha, otići na kafu, koncert, u bioskop…? Na more…? Ne znam. Niko ne zna. Možemo samo da nagađamo. No, dobro – treba biti optimista pa verovati da će sve ovo jednom biti samo priča koju ćemo prepričavati unucima. Ali, da bismo se sačuvali za te unuke – neophodno je da prihvatimo sadašnjost i da joj se, kako tako, prilagodimo.
Šta god radili, ne zaboravite sledeće: sasvim je normalno to što niste poletni kao nekada. I što vas i najmanje stvari zamaraju. Sasvim je normalno i to što u ovom trenutku ne možete da postignete sve što želite i što ste zacrtali. 99,9% populacije na ovoj planeti danas nije u stanju da postigne to što želi, dakle – niste jedini. 99,9% razmišlja o istim stvarima kao i vi. Brine iste brige kao i vi. 99,9% je umorno, leže i budi se u strahu od gubitka bližnjih, gubitka radnog mesta, krova nad glavom i elementarnih sredstava za život.
Niste dobro? Osećate kako vam svaki deo tela trne? Srce vam i u stanju mirovanja prebaci preko sto otkucaja…? Tresu vam se ruke? Zaboravljate? Rasejani ste…? Imate epizode u kojima se pitate kako i kuda dalje? Pričajte o tome. Ne držite u sebi. Ako ne možete uživo – pričajte putem onlajn-a. Instalirajte aplikacije. Neka društvene mreže barem jednom rade za nas. Otvorite se. Isplačite se. Izvičite se. Trčite. Preskačite konopac, šta god. Samo prestanite da gutate.
Ako ste baš kontrol-frik, koncentrišite se na ono što možete da kontrolišete. Pravite male planove. Kratkoročne. Živite dan po dan. Tako mora, barem još neko vreme, dok se okolnosti ne promene. Ne dozvolite da voda dođe do grla. Pomozite sebi. Obratite se za pomoć. Priznajte da ne umete dalje sami. Ne čekajte da vam se poslednja kap krvi slije u mozak. Učinite nešto dobro za sebe. A možda onaj dole i nađe načina da popravi te vražje žice.
U međuvremenu, kakvo će vreme biti sutra…? Jel’ sluš’o neko, šta kažu…?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar