Šnicle.
Nedeljom je uvek spremala šnicle.
Teleće šnicle u lovačkom sosu i krompir pire s maslacom.
Nikada nije stavljala margarin.
On bi uvek osetio margarin.
Jedan molekul ga deli od plastike, rekao bi dižući kažiprst uvis.
Jedan jedini molekul, ponavljao bi.
Da li ti, Dušanka, voliš da jedeš plastiku, pitao bi je.
Ne volim, govorila bi i povijala se nad sudoperom.
Zašto onda, zaboga, kupuješ margarin…?
Ne znam ni ja, Tomo, slegala bi ramenima.
Znala je.
Zapravo je volela margarin.
U sobičku u kome je odrasla, nikada nisu ni znali za maslac.
Nisu znali mnogo ni o molekulima, te se stoni Vital margarin često mazao na hleb.
Onako tvrd i suv, teško bi prijanjao, i majka je morala dobro da se potrudi da ga razmaže.
Preko margarina je uvek išao džem.
Mrki džem od njihovih šljiva koji se presijavao na suncu i hleb tvrdih korica koji je žuljao nepca, uvek su je podsećali na kuću.
Na detinjstvo i ono posle…pre nego se udala.
Pozovi ga na ručak, rekla je majka jedne tihe miholjske subote.
Zar ovde?
Ovde, a gde drugo…?
Ušao je pognute glave, u skromnu udžericu na Čuburi.
Vrh šešira gotovo da je dodirivao strop.
Osvrnuo se oko sebe a potom počeo da kašljuca, nenaviknut na tu čudnu mešavinu memle i zaprške.
A kako bi bilo da jedemo napolju, predložila je majka.
Dve žene su uhvatile sto, svaka sa svog kraja i iznele ga kroz uzana vrata.
Jeli su ćutke.
Majka je odsutno stresala mrve s mušeme, čekajući da Toma zamakne za kapiju.
Nije ti prilika, rekla je.
Volim ga, mama. Udaću se.
Niste par…
Neka nismo. Svejedno ću se udati.
Htela je da se venčaju u crkvi.
Moja noga tamo neće, rekao je i zakazao venčanje u opštini na kojoj su stanovali.
Nema boga, Dušanka.
Šnajderka joj je, po šnitu iz Burde, uzela mere za haljinu.
Nešto skromno, rekao je.
Nije vreme za razbacivanje.
Bio je utorak.
Radni dan.
Izašli su nakratko s posla i našli se ispred neugledne sive zgrade s velikim vratima.
Idem da nešto završim, rekla je šefu i prebacila kecelju preko stolice.
On je za svedoka pozvao predsednika mesne zajednice, ona Nadu, servirku iz kantine u kojoj je radila.
Od svih njenih, samo je Nada znala.
U opštini su svi slušali vesti.
Grupa palestinskih terorista, otela je Lufthansin avion u Mogadišu.
Devedeset talaca, ljudi moji, rekao je debeljuškasti matičar masnih revera.
Potom je izvadio češljić iz unutrašnjeg džepa, i veštim pokretom s leva na desno, prekrio ćelu.
Dugačke tanke vlasi poslušno su prionule na golo teme.
Drugovi, pa da počnemo, upitao je.
Sedeli su ukrućeni, ozbiljni, s rukama u krilu, svako sa svojim mislima.
Nije čula ni pola.
Nada je šmrckala, dirnuta činom.
Poljubio je u obraz.
Čestitali su jedni drugima, kratkim stiskom ruku i otišli na ručak u obližnju kafanu.
On je naručio za sve.
Šnicle po lovački.
Od tada je nedeljom uvek spremala šnicle.
Senka, kasapinova žena, tamnih nausnica i punačkih obraza , poturala bi joj ružičasti komad buta pod nos.
Sačuvala sam ti za Tomu, rekla bi i namignula zaverenički.
Sedela je preko puta njega i gledala nekud u stranu.
Ti ne jedeš, primetio je.
Nisam gladna, odgovorila je i ponovo skrenula pogled.
Nikad ti nije ni bio prilika, rekla je majka i dronjavom krpom prebrisala mušemu.
Studen se šunjala ispod vrata u vlažno predvečerje.
Što mi nisi javila da dolaziš, skuvala bi’ barem supu…ovako nemam ništa…i hleb je star.
Neka je star, ne smeta, rekla je i halapljivo zagrizla hrskavu koricu.
Plastika nikada nije imala lepši ukus.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsel
Postavi komentar