Srce

Ništa čoveka ne zaustavi kao taj tupi zvuk kad grumen ilovače padne na sanduk.
I ništa više nije važno.
I nema više pitanja.
Ni šta ćemo za ručak.
Ni ima li mleka.
Ni zašto si kupio ovu papriku.
Jesam ti lepo rekla – baburu.
A jogurt, zaboravio..?
I šta sad da radim…?
Kako da napravim pitu?
Vidi, sve mi se kore cepaju. A da naplate, to znaju…
Smanji taj televizor, ogluvećemo.
Je li se javila? Što ja da je zovem? I ti si joj valjda otac…
Moraš više da pričaš s njom. Pa šta ako je žensko, dete ti je.
Jesi li zvao majstora?
Opet..? Godinu dana perem ledenom vodom.
Vidi na šta mi ruke liče.
Nije kamenac, zamenio je grejač prošli put.
Kako to misliš – kakav mi je to glas..?
Normalan, kakav bi bio..?
I nemoj njega, zovi nekog drugog.
Znam da nemamo para.
Mi nikada nemamo para.
Kako i da imamo kad ideš u onu tvoju kladionicu.
Šta misliš – da ja nemam dušu..?
Farbam se sama, šminkam se sama, kosu skraćujem sama…
Šta ti je…?
Ne izmišljaj, molim te, kad god ja hoću da pričamo – tebe nešto zaboli.
I mene boli pa ćutim. Trpim. Ceo život trp…
Milane..?! Mile..?! Gde te boli…? Kaži… koje lekove…?
Gde su..? Ne razumem… Bože… Nisu… Znam da sam ih spustila…!
Gde mi je telefon…?! Jao, majko moja… Kako ono beše broj… Devet… ne, to je milicija…
Halo…? Halo, hitna..!? Mom mužu nije dobro… Otkud znam šta mu je…Srušio se… Diše…Valjda… on je… on je težak srčani bolesnik… molim vas… brzo pošaljite nekoga… radi…radi nam lift… Gružanska četrdeset dva. Kod Beogradskog dramskog pa prva des… požurite, molim vas.
Mile… Mile, čuješ li me…? Mi….

Ništa čoveka ne pokrene kao taj sekund tišine, dug kao godina.
Šta ono beše studirate, Ivana…?
Geografiju.
O, pa, lepo. I šta kaže geografija, hoće li zemljina kora izdržati…?
Hoće još neko vreme, doktore…
Lepo, a šta ćete posle…?
Zemljotresa..?
Neeee, posle fakulteta…?
Ne znam, verovatno preko, kao i svi… Nema ovde posla za nas.
I kada je, kažete, bila poslednja menstruacija…?
Osamnaestog avgusta….ne… devetnaestog… baš na moj rođendan, da, sećam se, tačno na rođendan.
Dobro… Pomerite se samo malo udesno… Drugo desno…Tako…
Izvinite.
Budite mirni… ima jedna tačkica…
Kakva tačkica, doktore…?
Lepa. Šest nedelja. Evo vidite ovde, čekajte, okrenuću vam ekran…
I to je…?
Jeste, to je to… Evo ga i srce.
Ali…kako… kako je moguće..?
Moguće je, Ivana. Bebe se dešavaju u vašim godinama.
Ja…
Ja nisam udata…
Dešava se i neudatim. U poslednje vreme sve češće…
Ali…
Možete se obući. Bitno je da je s bebom sve u redu, ne dižite ništa teško, ne nervirajte se, a mi se vidimo na kontroli za mesec dana, može?
Mo..že.
Ivana… zaboravili ste knjižicu. I ako imate bilo kakvih pitanja, moj broj je pozadi – u bilo koje doba zovite, tu sam.
Ako imam pitanja… Da…
Imam pitanja.
Šta ću sad…? Gde ću sad..? Kome da kažem i kako da kažem..? Gde su mi cigare…? Ne, ne bih smela sad… Brate… šest nedelja…! Kako izgleda beba od šest nedelja? Ima li oči..? Na koga će imati oči..? Na oženjenog asistenta Osnova prostornog planiranja ili na mene…? Mislim, uopšte ako rodim… Mislim… u subotu imam ispit… Kako ću ja to…? Ne mislim na ispit, nego to…posle.

Ima da budem ogromna. Jede mi se medeno srce, evo već mi se traži kiselo… ne umišljaj, Ivana, debilu. Pre sat vremena si bila normalna.
E, ali dete…!? Dete…! Ja ni mače nisam uspela da sačuvam… Ako je sad šesta nedelja, znači da je termin tamo u…čekaj… u maju. Bik…
Možda blizanac… Ali bolje bik. Dobro se slažem sa zemljanim znacima… Užas kolika je gužva u busu…

Taksi…! Taksiiii..!!! Izvinite, moram da se javim….Halo… mama… ovog sekunda ulazim u taksi.. znam da je skup, ali nije bilo busa… ne žurim nigde… onako…. e, ne mogu sad da pričam… stižem brzo…Kako što…kako pričam… Normalan mi je glas, mama… Sve je u redu…Dramiš, Branka, normalno pričam… Ajde… Znam…I ja tebe… I dokle ćemo..? Do Gružanske… Ček’ gde to beše..? Kod Beogradskog dramskog, pa prva desno. Jel’ to jednosmerna…? Nije, samo vi vozite, pokazaću vam ja. Koji broj..? Četrdeset dva.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels