Spin je, iako još uvek van zvaničnih rečnika, već neko vreme – veoma korišćena reč. Za neupućene (što sam i sama do skora bila) to je jedna manipulativna forma propagande kojom se izvesni događaji ili ljudi prikazuju drugačijim nego što jesu. U prevodu – spin je ništa drugo nego trik i obmana. Laž na finjaka, iza koje stoji strah. Na spinove smo, manje-više, navikli – u vestima, na konferencijama za štampu, ali, kad malo bolje porazmislim – spinujemo li sopstveni život..? Bar malo? Ne..? Ok.
A je li spin ono kad imaš četrdeset godina i nikako da se oženiš jer ti ni jedna nije dovoljno dobra, dovoljno lepa, dovoljno pametna ili dovoljno obrazovana…? Nema kapa za Janka? A iza svega u stvari stoji tvoj strah od vezivanja..?
Je li spin kad te je strah da izađeš iz kuće jer misliš da će ti se desiti nešto mnogo loše, da će te napasti, opljačkati, oteti ti novčanik, da će ti deo fasade pasti na glavu, a sve zato što si odrastala pod staklenim zvonom..?
Da li ti je lakše da se praviš da ne vidiš da te muž vara, da ignorišeš “sastanke do sitnih sati“, “službena putovanja“ van grada, nego da promeniš pločicu s prezimenom na ulaznim vratima? Samo zato što te je otac ostavio kad si bila mala..?
Je li lakše raditi u porodičnoj firmi u kojoj otac nikako da preda kormilo? Je li lakše biti “mali od palube“ u četrdeset i nekoj nego otploviti u nekom drugom, nepoznatom pravcu?
Pa, očigledno jeste. Jer živimo u nesigurnim vremenima. I ta nesigurnost sa sobom nosi i veliki osećaj straha. Strah, samo po sebi, kao vrsti nam nije nepoznat. Čovek se oduvek plašio – za početak, kako će neke više, prirodne sile uticati na njegov život. I tako se, iz straha da ne nastrada – sklanjao u pećinu. Nije se mešao u ono na šta ne može da utiče. Ako grmi – neka grmi. Ali mogao je da bira kako se prihvata te promene. Da li da se zakopa u zemlju dok oluja ne prođe ili da ipak odigra neki svoj ritualni paganski ples za teranje oblaka?
Strah u velikom broju slučajeva – parališe i pretvara u biljku. Ukoliko imaš izvesnih mazohističkih sklonosti – to je ok. Uključi autopilota i teraj dalje, dok možeš. Menjaj žene kao čarape, osvajaj i ostavljaj, vodi svoj donžuanski život dok god te zdravlje služi. Nađi neko sredstvo koje provereno uklanja trag karmina s belih košulja, kupi isti parfem koji ona koristi, ofarbaj se u istu nijansu kao ona i plave dlake više neće biti sumnjive. Klimaj glavom na sve što tata kaže, kao da ti je pet godina. Skloni se kad je ljut, ne izazivaj i pazi šta govoriš. Inače nećeš dobiti džeparac. Pardon, platu.
Pokupi usput neki izgovor – kako ti ionako nisi čovek za brak, kako su sve žene iste. Ili kako ionako nema smisla da se razvodiš u tim godinama. Uostalom, deca zaslužuju oca, a ne nekog nepoznatog tipa koji se šeta okolo u tatinom džemperu. I ko normalan, u vreme krize, napušta siguran posao. Matori viče, pa šta..? Nešto u životu mora i da se pretrpi.
Ili… ili prosto je pozovi. Pošalji poruku, predloži da se ponovo vidite. Žene nisu maramice za jednokratnu upotrebu. Pruži joj šansu, neće ti kruna s glave pasti, Kazanovo. Ili spakuj mu ono malo stvari i reci da je gotovo. Niko te ne tera da pogaziš sve godine provedene s njim, ali skloni tu glupu pločicu s vrata. Kaži tati da ti više nije pet godina, ni deset čak i da si sad čovek koji mora da brine o sopstvenoj porodici. Da tvoja žena i tvoj sin od tebe očekuju malo više samopouzdanja i hrabrosti. I skini već jednom tu glupavu kravatu koju ti je poklonio za Božić. Misliš da će te više voleti zbog toga…? Stvarno? Siguran si..?
Ali dobro, izbor je na tebi. Jednom kad baciš rukavicu životu u lice, čak i grmljavina ume da zvuči kao muzika. Ne veruješ? ‘Ajde da probamo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar