Snalaženje

– Možeš kod mene, dok se ne snađeš, rekla je Vinka i čvrsto je zagrlila preko stola, usput zamalo oborivši flašu koja se zatekla između njih. Vinka je mirisala na mešavinu mošusa i nečeg dinstanog. Imala je kovrdžavu kosu neodređene nijanse crvene, dugačke prste i sitne, izgrižene nokte poput dečijih. I pored toga, Vinka je bila dobar drug. Zapravo, jedini prijatelj kog je u poslednjih pet godina Tanja uspela da sačuva.

Vinka je danju radila u kiosku kod Elektrotehničkog a noću čitala stručnu ezoteričnu literaturu. Kad nije prodavala cigarete, žvake i dopune za Bus plus, pravila je uporedne horoskope i natalne karte tako što bi unosila podatke u nekakvu aplikaciju, a onda prevodila prognoze s engleskog. Svoje usluge naplaćivala je dvadeset evra. Trideset za uporedne. Garsonjeru na okretnici sedamdesetosmice plaćala je sto pedeset. Plus režije.

– Nije nešto, ali mi barem niko ne stoji nad glavom, govorila bi Vinka i palila ko zna koji po redu indijski štapić da prikrije smrad buđi koja je nadirala iz ćoškova. Tanja i nije mogla da zamisli da živi s njom, ali nije imala mnogo izbora. Samo par dana, dok se ne snađem, ponovila je i usula im po rakiju. Dve žene su nazdravile novom početku.

– Sutra je mlad mesec, dodala je Vinka. – Planete su na tvojoj strani, proverila sam. Jesi li smislila šta ćeš da mu kažeš, upitala je.
– Jesam, odgovorila je Tanja i sručila još jednu rakiju niz grlo. Hrabrost nije išla na suvo.
– I samo da znaš, sve si ti to sama privukla, zaključila je Vinka. – Zato što si negativna. Moraš da poradiš na svom stavu. Svako jutro kad ustaneš, moraš da kažeš sebi… Moraš, ovako, gledaj me… – rekla je i ispravila leđa, a prse stavila na kolena. – Gledaj me sad ‘vamo… znači, čim se probudiš,  udahneš duboko, nije važno jesi li još u krevetu, mada bi bilo dobro da se skloniš negde ako je on pored tebe…muškarci, znaš, ne veruju u te stvari, oni su skeptici po prirodi… Znači, odeš u kupatilo, sedneš na wc šolju, ali spusti dasku, daska uvek treba da bude spuštena, da ti ne crpi energiju… i onda lepo zatvoriš oči… pratiš li me…?
– Pratim, Vinka, odgovorila je.
– Zatvoriš oči i skoncentrišeš se… udahneš duboko i kažeš ovako “Zahtevam da ovde i sada vlada trajno ljubav, mir i radost, u meni i oko mene, za moju ličnu korist i najvišu korist za sve.“ Jesi zapamtila..?
– Jesam, Vinka.
– Hajde, ponovi onda.
– Molim da…ljubav…vlada…- zapinjala je Tanja, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smeh.
– Ne vredi, odmahnula je Vinka glavom i otvorila svesku na kockice. – Zapisaću ti pa ti polako, čitaj, ako već ne možeš da zapamtiš. Prvi put ide teško. Posle svaki put lakše i lakše. Ali moraš da veruješ u to, znaš. Veruješ li..?
– Verujem, Vinka.
– Veruješ, malo sutra. Ne treba da piješ. Rakija ti spušta vibraciju. A sad požuri ako misliš da stigneš na bus.

Napolju je zapljusnuo talas toplog vazduha. Sedamdesetosmica je naišla iza ćoška brže nego što se nadala. Sela je i naslonila glavu na musavi prozor. Nikola, moramo ozbiljno da razgovaramo, eto tako će mu reći. I to čim stigne s puta. Neće čekati ni da se izuje, ode u kupatilo, izvali na kauč i uzme daljinski. Zaskočiće ga, onako s vrata, još u predsoblju. Moraće da je sasluša odmah tu, stojeći, na nogama, obuven. I sve će mu po redu kazati.

I kako joj je dosta, ali ovaj put stvarno dosta i  kako ona nije ničija stvar, ima i ona nekakve svoje želje, potrebe, nije nekakav panj. Živo je biće, ima svoje ja. I nije rob, eto. Džaba mu i njegove pare i sve. Tačno je – ona ne radi. Ali zaposliće se. Nekako. Ako može Vinka, s tri razreda srednje… I da, ovog puta mu neće dozvoliti da je prekida, da kaže ‘’šta te sad spopalo“, “jel’ treba da dobiješ“ i slične gadarije. I neće biti nikakvog izliva emocija. Ni-ka-kvo-g. Pre nego što shvati šta se dešava, išetaće iz njegovog života. Dostojanstveno, kako i dolikuje. Otići će i ostaviti ga, jednom za svagda. I to će biti to. Kraj. Između pet i pola sedam, izračunala je Vinka. Tada je najbolje vreme da se prekine s lošim navikama.

Sutradan je probudila vrućina. Soba je smrdela na džibru i ustajalo. Klima ponovo nije radila. Oteturala se do kuhinje i pristavila vodu. Dobro je, pomislila je. Imam ceo dan. Neće doći pre pet.

Skuvala je kafu i iz poslednje fioke izvukla crveni novčanik na kome su se protezala dva izvezena ždrala. Nema dosta ni za dva meseca, pomislila je i vratila svih tristasedamdesetpet evra nazad u fioku. Ždral je simbol blagostanja, kazala joj je Vinka. Nosi ga i uvek ćeš imati para. Biće da Vinka ipak nije u pravu – jato ždralova joj ne bi pomoglo u onom što je naumila. No, dobro, šta je – tu je. Moraće malo da se stisne. Uostalom, svaki početak je težak. Dosta je i bilo, pomislila je. Dosta sam te trpela, Nikola Krtola. Ne treba meni tvoj dinar. Mogu ja to sama, pomislila je i skinula veliki kožni kofer s ormara, onaj isti u kome je donela svoje stvari kada se pre pet godina uselila kod njega.

– Ti nisi ničije vlasništvo, kazala joj je Vinka. – Ljudi se prema nama ponašaju onako kako im dozvolimo. Ti si mu dozvolila da te tretira tako kao…pa kao neku stvar.
Nažalost, Vinka nije bila daleko od istine.

Nije ga očekivala pre pet. Kofer je još uvek bio širom otvoren kada se oko pola tri pojavio na vratima. Poskočila je kada je začula ključ. Dobro, pomislila je. Možda je došao malo ranije, ali to svejedno ništa ne menja. Pogledala se u ogledalo pre nego što je izašla iz sobe. Udahnula je duboko, onako kako je Vinka podučila. ’’Zahtevam da ovde i sada vlada mir i ljubav… za opšte dobro…’’ Mučila se da nastavi. Nije ni važno, pomislila je. On je već bio izašao iz kupatila.

– Šta ima da se jede. –  rekao je i sručio se na kauč. Opruge pod njim su zacvilele. Otišla je u kuhinju i odsutno se zagledala kroz prozor. Sad il’ nikad, pomislila je.
– Nikola… – rekla je i nakašljala se. – Moramo da pričamo nešto.
– Opet..? Šta si sad smi…?
U tom trenutku se oglasio njen mobilni. Mama, pisalo je. Buljila je u ekran koji je podrhtavao na stolu, bez najmanje želje da se javi.
– Mater te zove. – rekao je i pružio joj telefon. Mater baš zna da izabere trenutak, pomislila je.

– Halo, rekla je i odaljila telefon od glave. Televizor je treštao u pozadini. Glas njene majke bio je napet, zračio je kao četiri nuklearna reaktora pred pucanje.
– Frižider je ponovo prestao da hladi..!  A nema ni nedelju dana kako su dopunili freon..! –  dodala je. Dvadeset evra im je uzeo majstor za dolazak, rekla je.
– Dva-de-set..! – ponovila je na slogove. – Znaš li ti kolika je moja penzija..?
– Znam, mama, rekla je i prevrnula očima. Majka je svejedno penila s druge strane. – Mama…smiri se… molim te… ‘ajde, čućemo se, zvaću te kasnije, uzdahnula je i prekinula vezu.

– Crkao im je frižider, rekla je.
– Kupićemo drugi. – odgovorio je Nikola i uzeo daljinski. – Šta si htela da mi kažeš..?
Pogledala ga je zbunjeno.
– Rekla si – Nikola, moramo da pričamo, sećaš se…? – upitao je i podigao obrve.
– A..pa…to… – zamucala je i osetila kako joj oštar znoj probija ispod pazuha.
– Koje – to..?
– Pa to… to sam mislila…da ti kažem da je mami crkao frižider. Opet.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels