Sretnem pre neki dan moju komšinicu Ljilju, dole u ulazu, čeka lift. Otkad vi, Ljiljo, idete liftom, pitam. Otkad sam se dozvala pameti, kaže. Dvanaest godina sam ja išla pešice na šesti sprat…! Svaki dan, bar po tri puta. Gore-dole, gore-dole, kao da nemam pametnija posla… Jer znate, dušo moja, lift ima sajlu, a sajla može da se otkači, i ja mogu da završim u podrumu, smrskana. Eto do koje je mere čovek u stanju sam sebe da sludi..?! Mislim, koliko njih znate koji su se smrskali u liftu..? Nula, kažem. Nula, složi se i ona. Ali eto, reče i pokaza prstom u čelo. Sve to odavde ide.
Ja sam, dušo moja, imala ozbiljne napade panike. Ozbiljne, ponovi. Malo je falilo da skrenem skroz. I nikada nisam znala kad će da me strefi… I nije to bila samo slabost, znate, kao ono kad ti se sloši, padne ti pritisak. Ovo je više bilo kao nekakvo osećanje…nemoći. Iz čista mira mi se zavrti. I tu me nešto stisne, u grudima. Pa se onda popne u grlo… A najgore mi je bilo kad krene da me guši, pa ne mogu da dišem. Onda krenem da propadam. Kažem sebi, Ljiljo, to je to, pozdravi se sa životom. Što si živela, živela si.
A bila sam dobro do pre godinu dana. E onda krenulo sve odjednom, s ovom nesrećnom pandemijom – i lupanje srca, i nesanica, pa onda hladan znoj, problemi s vidom, ravnotežom, gubitak daha, kilaža koja ide naviše… Prvo sam mislila da je klimaks. Pa dobro, mislim se, i to je za ljude. Proverim hormone, vidim – sve ok. Uputi me doktorka na ultrazvuk štitne. I štitna u redu. Sećam se, sedim u onoj čekaonici – a srce – sto pedeset otkucaja u minuti. U stanju mirovanja. Pređem pet stepenika i moram da stanem, da odmorim. A znaš mene – kakva sam bila – kad se nadignem, za jedan dan uradim generalku u celoj kući.
I šta ću, dušo moja, uzmem ti ja uput za kardiologa. Ni on ništa ne vidi, kaže – ima da živite sto godina. Ama doktore, džaba mi sto godina kad ja jedan jedini dan ne mogu da sastavim kako treba. Malo malo pa završim u hitnoj. On me gleda, kaže – a da odete, Ljiljana, da porazgovarate s nekim…? Nije sramota, dešava se i jačima. Neka, mislim se, nisam ti ja, moj doktore, još za priču. Zahvalim se, izađem iz ordinacije, ljuta. Čuj – da razgovaram s nekim…? Ja…?! I kad, uopšte…? Glavu ne dižem, dva posla radim, dvoje dece kod kuće, onaj moj bez posla petu godinu, leži, bolestan, majka kuka, umire triput na dan, ne znam kud udaram, ni kad legnem ni kad ustanem, samo mi još fali da idem da razgovaram, mislim se.
Ništa, odem ti ja kod moje doktorke u dom zdravlja, da mi da uput za neurologa, i oftamologa i za ORL. Oni će znati što mi se vrti, tako iz čista mira. Od jednog do drugog, opet sve u redu. Ljiljo, možete konju rep da iščupate, kažu. A ja se jedva dovukla do ordinacije, tresem se k’o prut. Ovi moji, kod kuće, vide da nešto nije u redu, pa sve oko mene – šta ti je, mama, jel’ ti to nešto kriješ od nas. Ne krijem ništa, deco, kažem. Pa šta će ti onda toliki nalazi..:? Pa eto, reko’, valja čovek da se ispregleda ponekad. Ćute oni, ćutim i ja.
Dok me jednog dana nije uhvatilo baš za stolom, to “moje“. Iz čista mira, seli da ručamo, a meni pripade loše. Stvarno sam mislila, nema, to je to, umirem. Oni brže bolje skočiše, te šećer, te vodu… povratiše me nekako. Slučajno tu bila i jedna Nedina drugarica, kaže “teta Ljiljo, pa to je kod vas napad panike, mojoj mami je bilo isto tako“. Bože, dete, kažem, odakle meni panika, ti znaš da se ja nikad nisam ničega plašila..? Tolike godine preturila preko glave… Pa baš zato, teta Ljiljo, kaže. I tu ti se ja dobro zamislim. Sutradan uzmem slobodan dan i pravac kod psihijatra. Privatno, dabome. Da mi ne upišu tamo u karton da sam luda.
Sednem ja kod žene, neprijatno mi, šta ću, al’ pričam – sve od početka – i šta je i kako je. Kažem i za decu i za muža i za majku i kako je sve spalo na mene, mislim – ne žalim se ja, ima i gore… Ona me samo gleda. Zašto ne zastanete, pita. Kako to mislite… da zastanem..? Ako ja stanem, sve staje, pa jel’…? Čega se toliko plašite, Ljiljo, veli. Ničega, izvalim ja, k’o iz topa. Ja se ničega ne plašim. Vidim, piše ona tamo nešto u svoju sveščicu.
A plašite li se, kaže, da će se možda dogoditi nešto mnogo loše? Ja je gledam, ne razumem. Plašite li se da će sve nestati, ukoliko vi dignete ruke..? Da ćete ostati gladni, goli, bosi..? Pa pomalo, kažem ja. Zar se ne plašimo svi, mislim, vidite kakva su vremena, nikom nije lako… Kod koliko ste lekara bili pre nego što ste došli kod mene, pita. Šta ću, ne ide da lažem u ovim godinama, ja stanem da nabrajam, jednog, drugog, trećeg… petog. Ona samo klima glavom. Ljiljo, vreme je da povučete ručnu, kaže. Ja nemam ručnu, velim. Ni ručnu, ni nožnu, doktorka, meni kočnice odavno ne rade. Rade, rade, samo što vi to još ne znate. I lepo mi žena objasni na licu mesta. Sve to što vam se dešava, kaže – gušenja, vrtoglavice, lupanje srca – to je samo znak da morate da usporite. I da se izborite sa svojim strahovima. I da prihvatite da ne možete sve da držite pod kontrolom. Niko ne može. Naročito ne danas. Ali, otkuda to meni, pitam. Pa, verovatno vučete nešto od pre, kaže. Mora da je postojao period u kome se niste osećali bezbedno. I to je ostavilo posledice. Vi ste ih, u međuvremenu gurnuli pod tepih, ali kao što vidite – vraćaju se. Ja ćutim, šta da kažem, ne razumem ti se ja u to mnogo, teško mi da povežem dva i dva. A ona – kao da mi čita misli. Znam, kaže, sad sve to ne zvuči naročito logično, ali psiha ima svoje metode, svoja pravila, i retko kad greši. Samo treba vremena da se stvari poslože. Hoće li se i meni posložiti, doktorka..? Hoće, hoće. Samo treba biti uporan. Hajde da se vidimo za nedelju dana, može…? Može, kažem. Šta ću, kao da imam izbora…?
Izađem iz one ordinacije, krenem peške kući, pa sve usput mislim – pa majku mu, možda je žena stvarno u pravu. Svaki taj moj panični napad i svako to moje gušenje ili šta god, dešavalo mi se uvek kada sam pod nekim pritiskom. Šta ako izgubim posao, šta ako se deci nešto desi, šta ako se Miši bolest pogorša, šta ako ne platim struju, šalju izvršitelje za dug od pet hiljada… uvek je bilo neko “šta ako“… U stvari, mnogo nekih “šta ako“. A ja – navikla da je sve pod konac, onako kako sam ja zacrtala i zamislila. I nema “ne mogu“, nema “neću“, nego samo “moram“. Zbog dece, zbog Miše, zbog mame, zbog ovog, onog…
I eto, trebalo je vremena, i para, da se ne lažemo, ali isplatilo se, dušo moja.. Da razumem, i zašto sam ja takva, i zašto sam birala ljude koje sam birala, i zašto mi je bilo potrebno da Miša bude jak i zdrav, i da radi i zaradi, i zašto mi je uvek nedostajao taj osećaj da neko o meni brine i da me štiti, i zašto sam išla od jednog do drugog lekara, s pregleda na pregled, i zašto sam tolika stipsa i zašto čuvam svaki dinar, i bežim od svakojakog rizika, i zašto sam ti sve radila samo da izbegnem opasnost, bilo kakvu opasnost, i otkuda na kraju krajeva – i ovaj ekcem koji vučem godinama i kog nikako da se rešim, i otkuda odjednom toliki kilogrami, i to silno pranje, spremanje kuće, provetravanje, briskanje… Od straha. Ja koja se nikada nisam plašila ničega, u stvari sam se plašila svega.
Slušaj me, dušo moja, tvoja teta Ljilja da ti kaže nešto – nemoj nikad da dozvoliš da tapkaš u mestu. Mene je to tapkanje ubilo u pojam. Kada sam jednom osetila sigurnost – ja sam ti se toga držala k’o pijan plota. Nije bilo sile koja je mogla da me pomeri iz te moje mišje rupe. Kakva je, da je – moja je. Sigurna je, eto tako sam ti ja mislila. A ovamo mi je crpela svu snagu, sav život iz mene. I sve sam se ubeđivala – tako to mora. A ne mora. Ne mora čovek uvek da bude jak. Ne mora ni kuća uvek da bude čista, pa jel’..? Nije to apoteka, tu žive ljudi. Ljudi prave nered. Pa šta..? Pa ništa. Eto, tako ti ja to sad, vidim – ostavili čarape, izuli se ovde-onde – samo mahnem rukom, kažem, pa neka su, bogu hvala pa ima ko da mi se izuva i obuva, pa jel..? Uuuuu, zapričasmo se… a ja bi’ bome rekla da ovo čudo ne radi… Opet neko nije zatvorio vrata na dvanaestom, sto posto. Ništa, dušo moja, idem ja onda polako, peške… Ajte, teta Ljiljo, ja ću još malo sačekati. Ako, ako, čekaj ti, mlada si, ne žuriš nigde, reče Ljilja i zamače za ćoše.
Lift zabrunda odozgo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar