Samo ćuti

Ćutanje je zlato. Ispeci pa reci. Pametniji popušta. Tri put meri, jednom seci… – tako su nas nekako sve redom učili. Pa smo tako i ćutali.

Ćuti – da ne čuje zlo. Ćuti – da ne probudiš oca. Ćuti – čuće te komšiluk. Ćuti – nek’ nije gore. Ćuti – to ti je stariji brat. Zar se s majkom tako razgovara..? Je li mi to hvala za sve što sam učinila za tebe..?! Nijedne više da nisam čula…!
Ko si ti nastavnici da odgovaraš..? Balavica balava..! Ćuti, dobro si prošla. Skrati jezik da ti ga ja ne skratim. Ne mora tvoja uvek da bude zadnja. Svaka ti ište šamar.

Kad odemo tamo, ti samo ćuti, ja ću da pričam umesto tebe. Inače te takvu lajavu nikad neće primiti na posao. Dabome da treba da ćutiš, to ti je starija koleginica, duže je u firmi od tebe. Ćuti, to ti je šef. Ne progovaraj ako te ništa ne pita. I ne laj, dobićeš otkaz.

Ćuti, dobro su ti uopšte i zakazali, znaš li koliko se danas čeka na ultrazvuk..? Ćuti, valjda doktor zna bolje od tebe, tolike škole završio, da nećeš ti sad da ga učiš poslu..?  Ćuti, koga je moliti, nije ga ljutiti. Ćuti i strpi se. Znaš kako se kaže – strpljen-spašen.

Bolje da si ćutala, da mi ništa nisi ni ispričala, sad ima samo da mislim o tome. A nisi ni ti morala da mu odgovaraš na svaku. Oni vole da se zna ko je muško. Moraš li stalno da drobiš tom detetu…? Poludeće od tebe. Samo ideš i zvocaš, zvocaš…svima si nam se evo ovde popela. Ovde!

I što ti uvek moraš da potežeš te neke teme iz naftalina? Da nisi ti prva počela, ničega ne bi ni bilo, lepo bi ručali k’o ljudi. Kad se jede – ne priča se. I šta si imala njoj da se žališ kako ne možemo da imamo dece, vidiš je jednom u pet godina i odma’ sve istrtljaš. Na lakat bi progovorila..!

Šta ćeš da mu kažeš..? Komšija je, pa nek’ ti i trese mrve na terasu, ne živiš na livadi. Samo im ti rondaj, a kad počnu pločice da nam otpadaju – drugi će ti biti kriv. Nek’ rade kako rade, jedva smo i ove našli.

Čuj – imaš problem..? Svi mi, sunce moje, imamo problema pa ne idemo okolo i ne trubimo na sav glas. Da ti je rekla ne znam ti šta – ne moraš vala ni ti svakom loncu bit’ poklopac… Što se sad buniš..? Da si ćutala, ništa se ne bi desilo.

Znam ja da me gleda u oči i laže, al’ šta ti imaš s tim..? Laže li tebe il’ mene..? Pa..? Ako sam ja rešila da ćutim – to je moja stvar. Mora ona isterati svoje, pa to ti je…Crkla bi kad ne bi progovorila…Halo, gasiš li se ikada…? A i tebi vala jezik vazda brži od pameti.

I šta je tebe briga? Jel’ tebe udario? Jel’ tebi dužan pare…? Jel’ tebe izbacio iz kuće..? Jel’ zavisiš od njega? Pa šta onda melješ? Šuti, jadna ne bila..! Čuće te ko…!

Jel’ te neko nešto pit’o…? Onda šuti. Čuj – ima ona pravo na svoje mišljenje..? Možete se i ti i to tvoje mišljenje sad spakovat’ pa polako kući, materi. I zatvori tu gubicu već jednom da ti je ja ne zatvorim.

Ćuti, ne lupetaj tu, svega ti.

Umukni. Zaveži. Ne drobi mi. Ni jedne više..!

Jezik pregrizla dabogda..!

Hajd’ ćuti, biće sve to dobro. Smiri se.

I tako. Smiriš se. Popustiš. Prećutiš. Progutaš. Jednom, drugi put, peti… Posle stotinu i ne brojiš. Samo nalaziš opravdanja. Majka mi je. Otac mi je. Stariji je. Dođe jednom u pet godina, šta imam sad da se zameram… Ovo je poslednji put, kunem ti se, ali ako li mi se samo još jednom onako obrati, i to pred svima, ma ima sve da mu skrešem u brk, pa neka se puši…! Sledeći put ću… Nećeš. Nema sledećeg puta. Jer će majka uvek biti majka, otac uvek otac, onaj što je bio star – sad će biti još stariji. I tako u nedogled.

Dok ti ne proradi štitna. Ili dok ne počne da te guši i steže od svih neizgovorenih reči. Dok ne krenu vrtoglavice – iz čista mira. Dok ti na skeneru ne nađu “nešto“. Pa te pošalju na magnet. Dok ne završiš na onkologiji, kardiologiji. Dok te ne svežu za krevet i ne nakljukaju bensedinima. Dok ti ne kažu kako je to sve “od promene vremena…svi se žale ovih dana“. A ti znaš da nije. Ni od vremena, ni od slobodnih radikala, ni od zagađenog vazduha, lošeg holesterola – od ljudi je. I od svega onog neizgovorenog.
Al’ bolje da ćutim, jel’ da..?
Pa da.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels