Tanju sam poznavala od malena. Majka joj je bila neuka žena, domaćica. Otac, od sedam do tri – referent “za nešto“ u opštini, a od tri do beskonačno – alkoholičar. U vreme kada smo mi odrastali – retko su koga nazivali baš tako – alkoholičarem. Sve dok čovek ne bi propio i poslednju paru, izgubio posao, porodicu i ono malo preostale časti – govorilo bi se kako samo “voli da popije“. A njen je baš voleo. Do te mere da ih je terao napolje iz kuće, u sred noći, na minus deset, da se snalaze kako znaju i umeju.
Jednom su došle kod nas, da se sklone. “Samo ćemo malo“, rekla je njena majka. “Dok rakija ne izlapi iz njega…“ U neko doba noći su otišle – sramota je bilo noćiti po tuđim kućama, ako čovek baš ne mora. A njih dve su procenile da baš i ne moraju.
Prošle su godine i godine. Čula sam da se udala odmah posle srednje škole. Čula sam da ima dva sina. I da on voli da popije. A kad popije, voli i da je isteruje iz kuće, preti da će joj oduzeti decu. Čula sam i da joj ne da da radi. Nadala sam se da ću je videti kad smo se skupili na godišnjici mature. Nije došla. Neko je rekao da je bolesna. Neko je rekao da su, navodno, otputovali kod njegovih u Bosnu. Niko nije rekao da joj on ne da. A svi smo znali. Da se priča ponavlja.
Dugo sam, posle toga, mislila o njoj. Zbog čega je dozvolila da joj se sve ponovo desi..? Zar nije bilo dovoljno loše odrastati uz oca koji pije? Zar ne bi bilo lepo, možda čak i pravedno, da se skrasila pored nekog normalnog, zdravog…? Je li taj naš život samo jedan te isti film koji se emituje u repriznim terminima..? Da li, čak i nesvesno, ponavljamo naučeno..? Da li uopšte imamo izbora ili se sve dešava po nekom, unapred dobro uigranom, predvidljivom obrascu..?
Ne znam. Ali znam da smo često skloni da ponavljamo lekcije naučene u detinjstvu. I dobre i loše, podjednako. Ono smo što nas nauče da budemo. Deca alkoholičara završe s alkoholičarima ili se sami propiju. Isto je i s decom koja su zlostavljana. Kada odrastu, jedan od roditelja se preslika na muža ili ženu. Muškarac koga je majka u detinjstvu preterano kontrolisala, učiniće sve da pobegne od nje. I to pravo u zagrljaj žene koja će mu preturati po džepovima i čitati poruke u telefonu. Slučajnost..? Ne bih rekla. Način da sabotiramo sami sebe..? O, da. Itekako da.
Zašto to radimo..? Zašto, kasnije u životu, stvaramo uslove slične onima u kojima smo odrastali…? Da li nas taj rani period toliko snažno oblikuje da celog života verujemo da ne zaslužujemo ništa drugo..? Drugačije..? Ili barem manje destruktivno od onoga na šta smo navikli..? Je li strah od promene toliki da radije biramo poznati teren – čak i kada je on očigledno loš..?
Osvrnite se oko sebe. Svet je pun devojaka koje se udaju za tipove koji ih podsećaju na očeve. Muškaraca koji se žene devojkama koje neodoljivo liče na njihove majke. Dece razvedenih roditelja koji se na kraju i sami razvode. Ostavljene dece koja, kad porastu, i sama ostavljaju. Pod uslovom da se prethodno uopšte vežu za nekoga. Kako onda prekinuti niz..?
Tako što ga prepoznamo. Tako što se suočimo sa sobom. Tako što kažemo: ok, možda od roditelja nasleđujemo boju kose, očiju, slabost srčanog zaliska, krivi levi palac na nozi ali – ja nisam moja majka, ja nisam moj otac i moje dete neće biti kao ja. Tek tad, stvari se menjaju. Tek tada čini nestaju. Tek tada – ona rakija počinje da lapi. Iz onog penzionisanog referenta za nešto. Iz moje Tanje. Iz svih naših Tanja.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar