Progovori sliko…!

Polovina je novembra. I za razliku od nekih prethodnih novembara – ovog puta nema pretpraznične euforije. Niko me ne pita “gde ćete za Novu“, niko se ne čudi što grad već uveliko nije okićen, ona jadna šljašteća jelka na ulazu u Maksi preti da pokupi opasan kompleks niže vrednosti jer je gotovo niko i ne primećuje, a oni retki koji je primete – nekako joj se ne raduju.
Zadubljeni u svoje misli o svoje sve tanje novčanike – misle hoće li danas moći da kupe ono što su mogli pre nedelju dana – za te iste pare. Narod je nekako neveseo, i to ne bez razloga. Mesta euforiji ionako nema.

Ok, jasno je da ćemo pregurati. Možda ne onako veselo kao nekada, možda ćemo prepoloviti sledovanje ruske salate i sarme, možda ćemo zaobići dočeke po restoranima, i ovu Novu dočekati “skromno i u krugu porodice“. Ali to nije razlog da se osećamo loše. Prethodna godina nije bila sjajna, Naprotiv, bila je takva da jedva čekamo da joj vidimo leđa. Da kažemo – ne povratila se dabogda. A opet – poput neke stroge profesorke čije smo časove mrzeli iz dna duše – ipak nas je nečemu naučila. Možda tog znanja nismo ni svesni. Možda ćemo ga se prisetiti tek kad nas puki slučaj smesti u neki sličan kontekst, ne znam. Ali ako nešto znam – znam da nas je naučila da progovorimo. Da se manemo onih uobičajenih floskula i umesto toga kažemo ono što zaista mislimo i osećamo.

Možda zvuči jednostavno, možda nekima to lako polazi od ruke, ali samo onaj ko je mnogo puta odmeravao svoje reči pre nego progovori, onaj ko je mnogo puta progutao neizgovoreno zarad nekog “mira“ ili “višeg cilja“, samo onaj kome je srce zbog toga tuklo stodvadeset otkucaja u stanju mirovanja – zna o čemu govorim. I samo onaj koji je ove godine rekao “dosta je bilo više“ – razume.

Nije ni čudo, kaže mi moja Dragana. Pet planeta u Škorpiji, pa ti vidi… Ne znam da li je do planeta, da li do najdužeg pomračenja Meseca u poslednjih pet stotina godina, ali znam dosta njih kojima se u poslednje vreme smrklo. I kojima je svanulo tek kad su iz sebe izbacili gomilu, ma šest gomila naslaganih prećutanih, progutanih reči – koje bi, da su kojim slučajem ostale tu, jednog dana sasvim sigurno dovele do nekih ozbiljnih boleština, nekih načetih štitnjača, visokih pritisaka, tahikardija i čega sve ne.

Živimo u vremenu u kome nas niko ništa ne pita. Živimo u vremenu u kome je “ćuti i trpi“ zajednički imenitelj svih nas. U vremenu u kome se ljudski život tako malo vrednuje i u kome si danas tu a sutra te nema. Sluđen vestima, zbunjen ogromnom količinom informacija, preplašen ogromnim brojem umrlih, bolesnih i ugroženih, priteran uza zid – malom, običnom čoveku ne preostaje ništa drugo nego da progovori. I to ne ono uljudno – hvala, molim, dobar dan – već da kaže ono što ga zaista muči i što mu leži na duši. Da bude saslušan. Jer ga boli, to nešto unutra. Jer nas boli sve.

Boli nas to što nam deca odlaze. Boli nas to što nam roditelji umiru. Boli nas to što nam se druženja svode na jednom ili dvaput godišnje i to pod uslovom da neko nije u karantinu ili bolestan ili šta već. Boli nas ovaj kovitlac neizvesnosti. Boli nas to što postajemo nacija depresivnih i anksioznih. I to što ne možemo nikuda. Što se pravila menjaju iz dana u dan. I što smo žabe u loncu u kome voda više nije prijatnih dvadesetdva stepena. Boli nas to što više ne smemo da kažemo šta mislimo, kad hoćemo i kome hoćemo. I to što je dobrota postala vest. Vratio novčanik pun para…? Pomogla nepoznatoj devojci na ulici…? Spasila štence od sigurne smrti…? Ma idi…?! Pa otkada je to vest…? Otkada, pitam ja vas…

Možda od onda kada je prvi od nas zaćutao. Kada je zatvorio oči videvši kako neko nekome gura koverat pun para u džep? Onda kada je okrenuo glavu dok je džeparoš u prepunom busu “odrađivao“ neku bakicu? Onda kada je petoro majmuna iz kraja prebilo dete od dvanaest godina..? Je li to bio moj otac kome su rekli “ćuti ako misliš da zadržiš posao“…? Je li to bila tvoja majka koja je morala da trči direktoru po burek jer zna da je niko neće zaposliti sa četrdeset i pet…? Jesam li to bila ja kada sam sestri u domu zdravlja odnela kafu…? Ili ti koji ne prilaziš šalteru bez milke od trista grama…? Ko god da je, vreme je da to prestane. Vreme je da kažemo Ne.

I čini mi se da progovaramo polako: “…Ne, ne želim da živim kao ameba. Da, imam kičmu. Nekoliko pršljenova čak. Ne želim da tražim veze. Ni za šta. Ni kad se porađam, ni kad završavam škole, ni kad sam bolestan, ni kad me sahranjuju. Ne želim da živim u zemlji u kojoj ljudi nemaju šta da jedu. Ne želim da živim u zemlji sa tolikim brojem nepismenih. Ne želim da mi deca odrastaju na rijaliti programima. Ne želim da se upinjem iz petnih žila da im objasnim da je način na koji ih vaspitavam – ispravan, da je u životu važno biti dobar, čestit čovek – a da me onda ceo svet, tamo napolju, demantuje.

Ne želim da dobar bude isto što i glup. Ne želim da živim ovaj život kao neko vantelesno iskustvo, ne želim da se posmatram odozgo, jer ovo nije paraliza sna, život je. Kakav takav, ali ipak život. Moj. Tvoj. Naš. Jedan jedini. Ne želim da želim da odem na planinu i čuvam ovce jer se ovde više ne snalazim. Ne želim da se osećam staro sa svojih četrdeset, pedeset, šezdeset. Ne želim da postanem nevidljiv, da me stave na “mjut“ onda kad imam toliko toga da kažem. Ne govorim ovde samo o sebi. Govorim o svima nama. Nama – koji smo leđima priterani uza zid.“

Inače, ružna slika, ova gore, jelda..? Pa jeste.
Ali ništa manje nije lep ni svet u kome jedni niti čujemo niti vidimo niti…
Znate već.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels