Kad bolje porazmislim, samo dve stvari čoveka istinski pokreću. Strah ili strast. Pa biraš. Ovo ili ono. I sve što radiš, radiš da bi pobegao od jednog. I stigao do drugog.
Nema tu neke velike mudrosti. Iako ponekad izgleda komplikovano. I užasno teško – hodati po toj žici koju nisi birao. I koja ume da bude tanka. Često i bodljikava. A čovek se opet bori. Da oseti što više zadovoljstava. I što manje bola.
I svaka pa i najmanja odluka na kraju je ništa drugo do način da izbegnemo bol. Peremo zube – da ne bismo morali da ih popravljamo. Popravke bole. Trčimo, vežbamo, rastežemo se po teretanama da bismo bili lepi, zgodni, samim tim i zadovoljniji. Tako zadovoljni, možda se i nagradimo kojom kockicom čokolade, bez griže savesti..? Ne znam. Ali znam da, vođeni tim principom, nakon nekog vremena, čak i nesvesno, postajemo pravi majstori kamuflaže.
Eto, na primer, imam ja jednu moju Rajnu. Poslednji put sam je videla bez šminke – u sedmom osnovne. Rajna sa svojih pedeset i kusur ne izbiva iz kozmetičkih salona. Zateže, pegla, ubrizgava, isisava, ma nema šta ne radi. Pritom, daleko od toga da je žena budalasta ili površna. Naprotiv, ima priličnu karijeru, što bi se reklo – ostvarila se. Kad negde sedimo, Rajna se neprestano ogleda u svim glatkim, reflektujućim površinama, od izloga, preko neizgravirane strane upaljača pa do prednje kamere na mobilnom.
Posle dve čaše belog, mi priznaje da joj je draže kada joj kažu kako joj “nikada vam ne bi dali toliko godina“ nego sve njene diplome i sve disertacije zajedno. Jasno je i njoj da tako krije svoj strah od starosti i smrti. Čak i ne poriče da će jednog dana morati da ostari i sasvim se smežura. Ali “u ovom trenutku“ nije u stanju da se suoči s tim. Za neupućene “ovaj trenutak“ traje već dobrih dvadeset godina. I to je njen način da se odbrani. Ne osuđujem. Ali mi bude žao kad vidim šta radi od sebe.
Postoje, dabome i drugi načini da pobegnemo od straha. Pa jedemo da bismo utolili glad, onu prazninu iznutra koja nema veze s hranom. I putujemo da bismo se sklonili od onog običnog, svakodnevnog sebe. I kupujemo i dovlačimo i skupljamo da bismo zakrpili neke rupe, rupe koje se ne mogu popuniti ni novim cipelama, ni novim kolima, ni drugom bojom kose.
I mislimo da ćemo biti srećni – samo ako budemo imali. Više novca. Veći stan. Bolji pogled. Dvorište. Dete. Još jedno dete. Boru manje. Dva broja veće grudi. Lepšu šolju za kafu. Lepši nos. Lepše štagod. Pa živimo te svoje živote na veresiju, dužni svima a ponajviše sebi.
Iskrena da budem, ne znam šta je gore – kada se čovek sav tako udene u strah pa u svemu samo zlo i pretnju vidi. I ceo život beži – od ljudi, od navika, od sedih vlasi, od radnog vremena, od autoriteta, kalupa, pravila, od frizure “za svoje godine“… I na kraju sasvim zaboravi da živi. Ili kad se sav preda strastima, kada oslepi od njih i u silnoj želji da samo sebi ugodi – ne vidi nikog drugog i sav se u sebe pretvori.
Kako god, i strah i strast – samo su stvar percepcije i našeg ličnog doživljaja i onoga što smatramo da jesmo. Kako ćemo se ponašati – zavisi isključivo od toga kakva su nam očekivanja. A uglavnom smo skloni da verujemo da stvari neće ispasti kako treba jer to “mračenje“ nam je prosto u prirodi. A, ako ćemo pravo, mračenje i nije neka naučno utemeljena kategorija, već samo naša strepnja od onog što nosi sutra.
Ako dodamo tome i činjenicu da čovek postupa sasvim nerazumno na svom putu od straha ka strasti – te da hoće odmah da eliminiše svaku bol i svaku neprijatnu emociju, kako bi isto tako odmah i preko noći postao (i što duže ostao) srećan, ili ako ništa drugo – zadovoljan, onda zaista ne čudi što smo kao vrsta, toliko nezadovoljni. Pada vam na pamet moja Rajna? Znam, i meni.
Ne treba bežati od straha. Niti od bola. Od neprijatnosti u svakom mogućem smislu i obliku. Jer samo onaj ko je proveo makar jednu noć u putu, sedeći u nekom neudobnom sedištu kakvog voza ili autobusa ili bilo kakvog drugog čuda – može da zna koliko je udoban krevet u koji nakon svega – legne i ispruži se. Samo onaj koji je bio gladan, može da istinski uživa u svakom zalogaju, makar to bilo i samo parče hleba. I samo onaj ko prihvati sebe i prihvati život sa svim svojim bodljama i laticama, može istinski reći da je živeo. Sve drugo je skrivanje. Godina. Bora. Nesigurnosti. Nepristanka na život, takav kakav nam je dat.
No, svi imamo svoje metode. I svi se ložimo na nešto drugo. Neko na znanje, neko na moć, neko na sposobnost da se nametne i bude prvi po svaku cenu, neko opet samo na lepo lice i pakovanje. Kad smo već kod pakovanja, kol’ko biste mi dali..? 🙂
.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar