Kuća i dom, to, draga moja, nije isto.
Dom ti je nešto skroz drugo. Dom je, na primer, ono mesto koje je uvek u neredu. Dom se sprema samo kad treba da dođu gosti. Dom je ono mesto odakle si želela da pobegneš kad ti je bilo šesnaest. Dom je onaj prag iz kog viri ekser. I ona fioka u predsoblju puna svega i svačega. I ono veliko starinsko ogledalo u čiji bi ram baka zadenula male crnobele fotografije i razglednice s mora.
Kuća ima milion. Ali dom je jedan. I dom miriše. Ne na one veštačke mirise koji se na senzor aktiviraju u buticima. Dom miriše na krofne i domaću supu. Na pečene jabuke i pecivo s cimetom. Na sapune ušuškane među peškire i posteljinu, na lavandu u džepovima kaputa. Dom ima fleke. I otiske posvuda. Dom je dokaz života. Nemi svedok svih tvojih dobrih i loših dana. Svih subota koje su propale. Ponedeljaka koji su stigli prebrzo.
Ali dom je živo biće. Koje ti nedostaje kad si negde na putu. I dom uređuješ godinama. Za kuću samo kupiš nameštaj. Dom je ono odakle se javiš majci da si stigla. Dom je ono gde možeš da budeš to što jesi. Dom je mesto gde se gube čarape. I ključevi. Dom čuva ambalaže. Prazne plastične kutije od sladoleda, ukrasne kese i sve one drangulije koje bi “mogle zatrebati“ i koje ti “ne ištu hleba“.
Dom priča priču o onome što jesi. O onome što voliš. O onome što bi želela biti. Dom je sigurnost, stvarnost tapacirana jastucima. I malim figuricama od žada. Knjigama. Slikama. Cvećem koje te nikako neće. Fotografijama s nekih drugih dragih mesta koja mu nikada nisu mogla ni prići.
Dom je ono gde čuvaš sve drage sitnice. Ukrase za jelku. Kamenčiće s mora. Začine u malim teglicama. Dečje stvari koje su okraćale. Krštenice. Stare novine. Flaše s vinom koje čuvaš za posebne prilike. Ukrasne sveće koje nikako da zapališ. Okrnjene šolje koje ti je žao da baciš. Dom je ono čemu se raduješ petkom uveče. Više nego kakvom viđenijem restoranu ili bioskopu. Mesto gde možeš da hodaš bosa. Da digneš noge na sto. Ma, da digneš i sve četiri uvis, ako ti se hoće.
Dom je onaj lom koji više ne možeš da gledaš. Dom je ono što kažeš da ćeš srediti sutra. Dom je mašina za veš koja pleše po kupatilu. I cev koja curi od komšije. Dom je mesto koje ujutro miriše na kafu i pokipelo mleko. Dom je prepuna sudopera. Igračke rasute po podu. Peškiri prebačeni preko vrata. Gaće koje se suše na radijatoru. Prašina i paučina – i to je ponekad dom. Špalir cipela u hodniku o koje se saplićeš svaki put. Dom su i one papuče pored kreveta. Bade mantil na čiviluku. Dom je fleka od komarca na plafonu. I okrnjena pločica u špajzu. Šank koji je otišao malo ulevo jer su majstori popili.
Dom je mesto na kome se grliš. Mesto na kome si glasna. Mesto na kome psuješ. I miriš se. I počinješ ispočetka. Iz milion malih početaka. I dom može biti svuda. Dom je tamo gde ti je dobro. U garsonjeri na Medaku, u dvoiposobnom na Banjici, ili na Avali, Grbavici, Dobrim vodama, bilo gde. Jer, dom, uostalom, i nije mesto.
Dom ti je osećanje.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar