Nedelja

Znaš, ima tih nekih ljudi koji ne znaju šta bi nedeljom.

Pa je prespavaju. Ili se zatvore u svoje kuće, u svoje ljušture, skriveni iza nekih ekrana, nekih imena pod kojim ih poznaju oni koji ih nikada videli nisu, na nekim tamo tviterima. Ima tih nekih ljudi koji bi, kako da mogu, izbrisali nedelju iz kalendara i rečnika jer ih nedeljom žiga sve ono za šta ostalim danima nemaju vremena, sve ono na šta ne stižu da pomisle. A stara je frajla – nedelja. Stvori se ispred tebe i gleda te pravo u oči. I ne moraš ništa da joj pričaš, jer ona zna sve. Nisi ti prvi nesrećnik u njenom životu koji ne zna šta bi sa sobom.
Nisi ti prvi koji nedeljom nema ni šta ni, s kim, a ni kome. Mnogo se jada skupi u tom jednom danu. I nema čega se sirota nedelja nije nagledala.

Dece koja očeve viđaju samo nedeljom, a i to nekako usiljeno, jer tako treba, mora, valja se.
Mnogo priča ostane neispričano na tim zadnjim sedištima, mnogo pitanja u retrovizoru. Kako vam je mama? Šta radi? Jel’ me pominje nekad? Nikad..? Baš nikad…? Šta ćemo danas…? Zoološki..? Bioskop…? Klopa neka možda..? Može. Šta može? Može sve. A ne mora ništa. Jer ni nedelja nije što je nekada bila.

Nije to više onaj dan…Dan isključenih alarma. Uključenih mašina. Nije to više dan belog i šarenog.
Sad za mesec dana jedva da skupiš za dva pranja. Sam si. Sam čovek ne ostavlja tragove. Sam čovek jede iz kartonske ambalaže, plastičnim viljuškama. Sam čovek pije iz limenki. Sam čovek nosi svoje košulje na hemijsko. Sam čovek ima Slavicu iz Borče koja dođe ponedeljkom da obriše prašinu i malo pospremi. Sam čovek ne zna ništa o Slavici osim da ustaje u pet i menja tri prevoza dok ne stigne. Sam čovek nikada nije tražio od Slavice da mu nešto skuva. Sam čovek ne jede “na kašiku“. Jer ga svaka supa, svaka čorba, svaka punjena paprika podseća na vreme kada sam čovek nije bio sam i kada je imao ono što inače nazivaju osnovnom ćelijom društva, što je inače, najodvratniji od svih odvratnih sinonima za porodicu.

Sam čovek pamti i neka druga vremena kada nedelja nije bila ni nalik ovoj. Kada nije stiskao sirenu, jer stoji sa sva četiri u ulici u kojoj je parkiranje strogo zabranjeno, i čeka da deca siđu i da ih odvede u zoološki, bioskop ili na klopu neku možda. Sam čovek podiže pogled ka prozoru na trećem spratu, nekada je sedeo iza onog istog prozora, go do pojasa, bos, neočešljan, sa šoljicom kafe u ruci. Nekad je njegova nedelja živela gore. Nekada. Pre nego što je ona sklonila sve zajedničke fotografije iz kuće. Pre nego što je prestala da postavlja četvrti tanjir. Pre nego što je počela da spava na njegovoj strani kreveta. Pre nego je njegov miris sasvim nestao. Iz ormara, iz jastuka, nozdrva… Pre nego što je prvi put nakon mnogo vremena izgovorila “Budite dobri, mama se brzo vraća, ako ste gladni, imate pitu u rerni“.Pre nego što je otišla da se vidi s nekim. A taj neko nije bio on. Već neki drugi sami čovek.

I zato nedelja odavno nema mnogo smisla. I zato nedelju treba nekako prekratiti. I ne dozvoliti joj da postavlja previše pitanja. Zašto je decu opet vodio na isti film. Zašto im nije zakopčao jakne, duvalo je. Zašto im je kupio one skupe igračke, koje će ionako izgustirati. Zašto je ćutao kada ga je stariji pitao kad će već jednom da se vrati kući i zašto je оtćutao ceo jedan minut pre nego što je izgovorio ono čuveno “znaš sine, stariji ponekad prestanu da se vole… ali to ne znači da prestanu da vole svoju decu…mama i ja vas i dalje volimo, samo…“ I samo bi onda zastao, jer znao je da nema samo i da samo nema nikakvog smisla, nikada nije ni imalo, i da je svaka nedelja samo još jedan od načina da se iskupi, da ih pomiluje po glavi, kaže “kako ste porasli“, kao da im je stric kog nisu videli godinama, a ne neko od koga ih je delio samo zid, neko ko ih je uveče kupao, brisao debelim frotirom i jurio po kući. Neko ko ih sada ostavlja u onoj istoj ulici u kojoj je parkiranje strogo zabranjeno.Neko ko pazi da ne zakasni, jer je ona bila izričita, “ako ih ne vratiš u tri nula nula, zovem policiju…“ tako je rekla, baš tako… Kao da ne zna da od tri nula nula neće znati kako da ubije vreme.

Ono vreme koje bi inače mirisalo na neke supe s knedlama, na neke lenje pite, na neke bohore i kosilije i ko zna šta sve ne. Njegove nedelje više nemaju mirisa. Njegove nedelje su nejestive. Plastični ukras koji podseća na pravi. Zato u tri nula nula, nakon što ono što je nekada bilo porodica, nestane iza teških ulaznih vrata i nakon što se zavesa na trećem spratu oprezno pomeri, sam čovek uzima telefon i okreće neke druge podjednako same žene koje, baš kao ni on, ne znaju šta bi s tom nedeljom popodne.

I one dolaze na to malo samoće udvoje. Dolaze u svojim najboljim izdanjima, izuvajući svoje živote ispred vrata kao stare cipele, cipele koje ne priliče ničemu, ali su svejedno tu. I tako, sami ljudi varaju to malo preostale nedelje, nekim picama, sušijima, skupim vinima i jeftinim frazama. Sami ljudi ne pominju svoje bivše žene, ni bivše muževe, ni mesta na kojima su nekada letovali. Sami ljudi prečesto gledaju na sat, proveravaju telefon. Na nezgodna pitanja odgovaraju tako što skreću pogled u stranu. Moram da idem, govore. Ostani još malo… Ne mogu, deca su mi sama. Rekla sam im da podgreju pitu, ali znaš… još uvek me je strah kada prčkaju s rernom. Hoćeš da bacim đubre kad pođem, nije mi teš.. Neka, Slavica će to sutra. Šta ćeš ti sad da radiš… kad ja odem..?
Ne znam, reći će sami čovek. Ti..? Ne znam ni ja.
I eto.
Ima tako tih nekih ljudi koji baš ne znaju šta bi s tom nedeljom.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels