Mrtva si, kokoško

Postoji ta neka priča da će kokoška, ukoliko je položite na zemlju i ispred kljuna iscrtate ravnu liniju, istog trena upasti u stanje nalik dubokom snu i ostati “uspavana“ sve dok ne pljesnete rukama. Sam fenomen tonične paralize nije nepoznat među životinjskim svetom. Mnoge vrste na strah reaguju tako što, prilično plastično, imitiraju smrt. A šta je s ljudima? Gde su naše linije? I ko nam ih to crta..?

Volela bih da mogu da kažem da linija nema. Ili, ako ih baš ima, da nije do nas. Da smo u principu svi hrabri. Da nam linije uvek iscrtava neko drugi. Na kraju krajeva, da su baš oni koji nam povlače te linije ispred nosa, krivi za sve. A nisu. Mi smo. I mali je milion primera u kome nas strah sprečava da prvi povučemo potez, zakoračimo, zaletimo se i preskočimo već jednom taj ambis.

Strah te je. Plašiš se. Mraka. Nepoznatih situacija. Nepoznatih ljudi. Gradova. Zemalja koje ćeš videti samo na slici. Intervjua. Zazireš od neprilika. Od prilika još više. I staneš tako pa važeš… Da li da, ili možda ipak ne…? Neka me još malo tu. U lošem društvu. U lošem braku. U lošoj atmosferi. U lošem sebi. Lakše ti je da smisliš pregršt izgovora, nego da pogledaš samoj sebi u oči…? Da kažeš –  čemu sve ovo? Zašto mi ovo treba u životu? Je li to – to? Je li ovo posao koji želim da radim još dvadeset, trideset godina? Je li ovo čovek s kojim želim da živim, da imam decu, da ostarim…? Je li ovo kuća u kojoj želim da živim? Da li je ovo lice koje želim da vidim sekund pre nego me nestane? Da li se sklanjam jer su me vaspitali da poštujem starije ili samo idem linijom manjeg otpora? I šta će se desiti ako konačno odlučim da…

Šta će se desiti ako odlučiš da – šta..? Kažeš zbogom časovima klavira…? Odustaneš na trećoj godini medicine, jer u stvari jedino želiš da praviš kolače? Ili da se udaš za onog kog voliš, uprkos tome što svi kažu da nije za tebe? Da oženiš onu koju voliš, pa nek’ je i stoput’ bila udata, nek’ ima decu, nek’ pukne bruka… Da kažeš “neću“, pa taman te izbacili iz testamenta. Da prođeš gradom baš s onom što je bije loš glas? Da prestaneš da ugađaš drugima, samo zato što to “tako treba“..:? Da prestaneš da misliš šta će ko reći…? Da prestaneš da misliš o tome šta će ko misliti.. Da živiš taj život kao veštačka biljka, plastika u saksiji. Da rodiš to dete iako, avaj, nisi udata… Da ne rodiš to dete samo da bi baka i deda imali čime da prekrate vreme… Da prestaneš da se ne zameraš. Da ne govoriš – možda će mi zatrebati. Neće. Nikad ne zatrebaju – ti i takvi. Da prestaneš da odlaziš na večere na kojima, za stolom prepunim ljudi, pričaš s brokolijem… Da sedneš sama i naručiš kafu…Da se pokupiš i odeš na more… Da ne kalkulišeš… Da ne govoriš “ako ja tebi ovo, ti ćeš meni…“ Neće. Znaš ga. Da kažeš – dosta mi je. Da se okreneš i odeš. Da ne lupaš glavu time šta će se desiti. Da ne zamišljaš kataklizmične scenarije – neću imati šta da jedem, ostaću na ulici, ko će mene u ovim godinama (zaposliti/oženiti/trpeti/šta god…), ko će mi doneti čašu vode kad ostarim, završiću bez igde ikoga… Ne znam kako da ti kažem, ali – neće se desiti ništa od toga. Nećeš završiti sama ni bolesna ni bez prebijene pare. Nešto će se već naći. Neko će se već naći. Uvek se nađe.

Ali samo ako rešiš da staviš jednu tačku, tamo gde si do sada stavljala tri. Ako prestaneš da radiš stvari po uhodanoj navici, jer se to od tebe očekuje, jer ti to od sebe očekuješ i jer ti je, na neki, samo tebi znan način, tako ipak lakše. Ili poznatije. Ili samo naizgled udobnije.

Ok, nekom je lakše da ponavlja usvojene obrasce, pa makar bili i pogrešni. Razumem i to. Uostalom, čovek je stari maher u okretanju tog zaludnog žrvnja. Uvek u istom smeru, uvek istom brzinom, zrno po zrno, dan po dan. Kretanje u koncentričnim krugovima možda liči na idenje nekuda, ali je na kraju ipak samo kretanje u koncentričnim krugovima. Ne vodi nikuda, osim u neki sledeći krug, nalik onom prethodnom i onom pre njega i onom tamo pre njega. Strpi se, kažeš, dok iscrtavaš tu crtu po pesku. Znam šta radim. Nisam ja kokoška.

Dabome da nisi. Kokoške imitiraju sopstvenu smrt.
Ti…? Ti samo ovaj svoj život.
Jedan. I jedini.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels