Sačekao me je na semaforu i ispružio ruku. Nisam imala ništa pri sebi osim tri pomorandže. Zauzvrat sam dobila najlepši osmeh na svetu, onaj koji se viđa samo kad je od srca. Hvala, milostiva gospođo, rekao je i nekako mi se naklonio. Onda se upalilo zeleno. Da iza mene nije stajalo barem deset drugih automobila, kunem se da bih izašla, da pričam s njim, da ga pitam ko je, odakle je, kako je to kad ti život dodeli semafor i to onaj na kom je uglavnom crveno. Kako je kad samo stojiš i čekaš.
Rekla bih mu i to da upravo idem u Svratište, tamo gde me čeka mnogo malih verzija njega, koje ću sutra možda sresti na tom istom semaforu. I da, pitala bih ga, iz kog je malog mozga izvukao ono “milostiva gospođo“. Zvali su me svakako u ovom mom životu, ali me još niko nigde nije oslovio tako. I nikad me nije bilo više stid.
Nisam ja nikakva milostiva. Gospođa još manje. Idem, gepeka punog svega i svačega, prikupili smo na poslu, svako šta je imao, koliko je mogao. Neko par farmerica, neko knjige za decu, dve tri tegle krastavaca, džema, testenina, vakumiranog sira, neko tri para gaćica, novih, neotpakovanih,valjaće, deca su to. Treba li im kuvalo za vodu, pitali su me. Treba. A laptop..? Nije neki, star je, al’ radi. Ma treba, sve im treba. A pomorandži, jabuka..? Može, može, sve može, govorim i slažem u kancelariju. Gomila raste, svakodnevno. Imam jaknicu, Mato je prerastao, šta misliš, hoće li im biti dobra..? Biće, biće.. Trpam sve u gepek, razmišljam kako da se odužim tim ljudima. Ne znam. Ne postoji dovoljno dobar način. Smisliću nešto, već.
Parkiram pred Svratištem. Treba mi neko, kažem. Imam puno stvari, ne mogu sve sama. Emir istrčava za mnom. Emir je dete Svratišta. Sada ima dvadeset i kusur godina. Radi kao saradnik. Ozbiljna priča. Svakodnevno dočekuje novu i novu decu. Neko dođe sam, nekoga dovede drug. Emir je tu da ih prihvati. Da ih ohrabri. Neki danima ne govore, samo dođu, pojedu ponešto, zgreju se i odu. Nazad u svoje tužne kuće.
Gledam ga dok vuče kese. Po tri u svakoj ruci. Čekaj, kažem, ta ti je teška. Ma kakvi teška, govori. Dobijam još jedan osmeh, sličan onom sa semafora, samo za broj dva veći. Dok ga gledam kako trči s kesama, razmišljam da li je svestan koliko im znači…? Koliko snage i vere uliva toj deci, koja mu često nisu ni do kolena..? Da li zna da je jedan od onih koji se izvukao, koji je uspeo da uradi nešto od svog života, jer – Emir je bio dete ulice, raskrsnice, dete koje nije imalo perspektivu, ničije dete. A eno ga sada, čitav čovek, radi, pomaže, ima svoj dinar, svoj put. Znam da je on jedan od sto, znam da će njih devedeset devet sličnih njemu odustati, otići nekim drugim putem, a opet – ne da se. Pokušava. Istrajava. Ostaje.
A Svratište… Svratište je jedno tužno, pretužno mesto. Naročito uoči praznika. Ne može čovek a da ne zastane, ne upita se – kako izgleda novogodišnja noć u Svratištu…? Nikako. Noći nema. Oni su tu samo preko dana. Doći će, skupiće se. Možda će se naći neki improvizovani deda Mraz, Emir ne može, njega bi prepoznali. Možda će svako od njih dobiti po paketić. Možda će se skupiti nasred sobe, za slikanje. Možda će im pustiti muziku… a onda, kada sve utihne, vratiće se kućama, grčevito stežući to malo poklona.
Ne znam šta će ih dočekati tamo kod kuća. Jelka sigurno neće. Ni pokloni ispod. Na sarmu i rusku mogu da zaborave. Vatromet..? Ma, da, samo u snovima. Dočekaće ih hladnoća. Memla. Mrak. Neosvetljena ulica. Blato u dvorištu. Vrata ispod kojih vuče. Prozor koji odavno ne dihtuje. Dočekaće ih neki otac koji je već dobro pod gasom. Neka majka se neće vratiti čak ni ako je jako požele. Brat ili sestra s kojim će podeliti skromni paketić i posle zaspati, svi u jednom krevetu, u odeći koju su ceo dan nosili, jer to im je najtoplije što imaju, poređani kao sardine i od ostatka sveta odeljeni samo paravanom.
A mi…? Mi ćemo se za to vreme baškariti u svojim kućama, na prijatnih dvadeset i dva stepena. Mi nećemo ložiti kartone i stare gume da se zgrejemo. Jer mi svoje radijatore uzimamo zdravo za gotovo. Kao, uostalom, i sve drugo što imamo. Živimo ušuškani u svojim malim kazamatima, u proseku sa dvadeset kvadrata po članu porodice. Mi bacamo jučešnji hleb, mrštimo se na paprikaš od pre dva dana. U našim dnevnim sobama svetle jelke. Imamo svoje romantične božićne filmove, naše mobilne telefone, i to ne bilo kakve, deca za novu godinu priželjkuju novije i novije modele, oni prošlogodišnji su zastareli. Na našim novogodišnjim trpezama će se naći toliko toga. Mi u novu godinu nećemo ući ni gladni, ni goli ni bosi. Neće nam biti hladno. I nećemo biti sami. Nas će imati ko da poljubi. Mi ćemo imati koga da poljubimo. Oni možda neće.
Zato, sledeći put kada ugledate lep džemper u izlogu, razmislite da li vam je baš neophodan. Nikome ne treba dvadeset džempera. A prosečan čovek ih ima toliko. Ja ih imam toliko. I isto toliko pari cipela. Imam i četiri zimske jakne od kojih dve ne nosim evo već treću zimu. Znam, živimo u potrošačkom društvu. Živimo u društvu koje je naviklo da gomila – sve – od toalet papira do kuća. Odavno se smatra neuspešnim svako ko u životu ne stvori barem jedan stan, napravi vikendicu, promeni auto na godinu dve. Ok. Tako je, kako je. Ne možemo protiv toga. Svi smo u mašini. Zaradi – potroši – opet zaradi – i sve tako. Ali, kada bi samo na trenutak pomislili na one koji nemaju načina da zarade, još manje da potroše – ovaj svet bi bio lepše mesto za život.
Znate, polovina svetske populacije preživljava sa manje od dva dolara dnevno. Moj poslednji džemper je koštao dvadeset. Kupila sam ga, a da nisam trepnula. I još sam mislila kako sam super prošla. Deset ljudi na ovoj planeti bi poživelo od jednog jedinog mog džempera, koji ću obući sad i nikad više. Ok, možda još jednom, dvaput, a onda će završiti na dnu ormara. I nisam jedina.
Situacija nije sjajna, ali je krajnje jednostavna. Oni su deo problema – mi smo deo rešenja. Odrecite se jednog obroka, jedne pakle cigareta, jedne šolje viška (ionako ne znate kud bi s njima), odvojite svakog dana po pet dinara, na kraju godine moći ćete da kupite dvadeset čokolada i odnesete ih u Svratište. Znam da to nije bogznašta, ali ja verujem u običan svet. Verujem u magiju malih koraka.
I znam da bi mnogi pomogli, samo ih treba pogurati. Podsetiti. Nekada samo upitati – imaš li šta što ti ne treba, nešto što su tvoja deca prerasla, možda neku igračku kojom se više ne igraju, teglu lanjskog džema koji niste stigli da pojedete..?
Sve se računa, milostiva gospodo.
I šta čekate..? Krfska 7a, jedanaest hiljada Beograd.
Tražite Emira.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar