Mi, mastiljavi

Moj deda po majci je bio stolar – visok i naočit čovek ali uvek pomalo nakrivljen na desnu stranu. Otkako pamtim, nosio je kariranu košulju poput kakvog kanadskog drvoseče i onu veliku trouglastu grafitnu olovku iza uha. TOZ – pisalo je na njoj zlatnim slovima. Tvornica olovaka Zagreb. Pre nego što bi hirurški precizno povukao linije na drvetu, uvek bi je ovlaš liznuo. Iako nisam bila sasvim sigurna zbog čega to radi, često sam i sama, kad niko ne gleda, puštala crno mastiljavo srce da mi se topi na jeziku.

Vreme odavno ne merim ni minutama, ni satima već po onome što pamtim, a čega više nema. A nema toliko toga. Kao eto tih mastiljavih olovaka. Probala sam da ih nabavim u knjižari. Prodavačica od punoletstva i kusur zbunjeno je žmirkala. Imamo penkala, reče i pokaza na zastakljenu vitrinu. Odmahnuh rukom. To nije to. Kako ste rekli, masti..? Mastiljave olovke, ponovila sam. M-a-s-t-i… ukucala je u kompjuter. Jel’ ima to neki drugi naziv možda, upitala je. Ne da znam, odovorila sam. Mastiljava olovka je mastiljava olovka. Znate li ko pravi…? TOZ, rekoh. Ona ponovo žmirnu. Nema veze, rekoh.  Stvarno mi je žao, reče dete. I meni je, pomislih. Pokušajte na nekom drugom mestu.

Rado. Ali nema drugog mesta. I nema mastiljavih olovaka. Zato što ih više ne prave. A ja, eto, mislim da uspomene, kao neki davni pali borci, zaslužuju barem papir i olovku. Običnu malu svesku na linije s debelim koricama. I prigušeno svetlo. I ustajao vazduh. Ja eto mislim da uspomene traže posebnu pažnju. I zato tražim vražju mastiljavu olovku, da je liznem pa da i nje isteče sve – svaka zaboravljena reč, radnja, misao. Da na papir prenesem ceo jedan život koji smo u međuvremenu gurnuli pod tepih. Da zapišem sve ono čega se sećam, sve ono što zaslužuje da ostane upamćeno. Da odem na Save as pre nego neko drugi ode na Shutdown. Ili još gore – na Delete.

Jer, sve je to lepo, deco moja. I to što ležete i budite prikopčani na te mobilne telefone, što nam ne verujete kad kažemo da je život pre njih uopšte postojao i što ste nevidiljivom vrpcom vezani za taj ruter, ali nije lepo to što ne znate šta bi sa sobom onog trenutka kada se baterija istroši ili kada nestane struje. I to što možete da naučite toliko toga – ali ne želite. A i zašto bi – kad neko drugi zna sve za vas? Kad neko drugi može da uradi sve za vas. Pročita knjigu, prepriča lektiru, napiše domaći, pismeni, šta god. Nije lepo to što idete linijom manjeg otpora i što ćete se pred prvom pravom preprekom koja se sutra pojavi u životu, poviti k’o snoplje. Još manje je lepo to što ponekad imam utisak da se gnušate svega onog “od pre“ i što vas je sramota da priznate da vas je baba kupala u koritu i polivala lončetom a deda i po troje vozio u civarama.

Mene je, eto, sramota što je vama sve krindž. I što rečenice započinjete i završavate sa ALOOO, a između toga mlatarate rukama jer ne uspevate da nađete pravu reč. Mene je sramota što lakše otkrivate pupak nego osećanja, što tako olako psujete majke jedni drugima, a tako se teško volite. Sramota me je i što se do vas sve teže dopire. Sramota me je što se pretvarate u one male oklopne sisare,armadile, prekrivene nekakvim rožnatim omotačem kroz koji malo šta prolazi. Sramota me je a i strah što nam odrastate  tako u gardu, uvek s rukama u visini očiju, uvek u ofanzivnom stavu, sklupčani u loptu. I što ćete, sva je prilika, prerasti u usamljenu vrstu koja ne deli ni sebe ni svoje jazbine, još manje svoj plen s drugim odraslim jedinkama.

Zato, pre nego što nam se potpuno začaurite, pre nego se odrodite od svega što ste ikada nazivali svojim, i  zaboravite ono što smo mi pamtili, pre nego sasvim odbacite sopstveni jezik, i obesmislite svaki sistem koji vam ne ide uz dlaku, umemorišite negde na tom vašem hardu da su nekada postojale mastiljave olovke, da su vam pradedovi s četiri razreda osnovne i nešto malo zanata odlazili u nekakve Nemačke i Amerike da rade, i radili su celog života, sve one poslove kojih se vi danas gnušate – da bi baš vama ostao taj dvosoban u centru koji danas nemate s kim da podelite, i koji sutra nećete imati ni kome da ostavite.

I zato, setite se ponekad i nas mastiljavih, onako usput – u trci između dva posla, dve s nogu popijene kafe, dve propale veze – pa navratite. Nedeljom na ručak. Imamo sve. I predjelo i supu i rinflajš i kolač s višnjama – na kraju. Imamo i stare albume sa slikama i pregršt vremena za razgovor. Umemo da slušamo. A umemo i da kažemo koju pametnu. Ljubimo jako. Grlimo još jače, oberučke. Grlimo tako da i najtvrđi oklop puca. I ne odbijajte nam pozive, ne govorite “na sastanku sam“,“u gužvi sam“, ne terajte nas da vam ostavljamo glasovne poruke, jer mi ne umemo da govorimo u prazno, ne idite na Shutdown jer – tu smo. TU SMO.I nas, ovako mastiljave, možda možete ugasiti. Ali ne i obrisati.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels