Lakši slučaj… čega?

Svega se živ čovek nasluša.

Ostavila muža, a ‘naki čovek…?!
I troje dece, sve jedno drugom do ramena.
I to zbog koga..? Zbog dripca običnog.
Pa kažeš – strašno.

Poskupi struja, i hlebu dignu cenu.
A nema u njemu ništa, šupalj sav, za doručak ga pojedemo.
Ima da pocrkamo od gladi.
Strašno.

Eno ga čovek, svakog jutra ga vidim kod kontejnera.
Kopa nešto, traži, šta će siroma…
Šest hiljada – socijalna pomoć.
Ma strašno.

Znaš ti da je ona rodila prošle godine?
A nije se udala. Niti namerava.
I nije samo to. Niko ne zna ko je otac, neće da kaže.
Strašno, moja ti.
Strašno.

Muž i žena nađeni mrtvi u stanu.
Prvo ubio nju pa sebe. Kažu komšije – uvek su bili divan par.
Divni parovi ne završavaju tako.
Strašno.

On ti je dvaput ponavlj’o razred, a eno ga sad – direktor.
Nema više pravila, nikakvih.
Strašno.

Ne bi ni im’o ništa da mu otac nije stvorio, sprat dig’o, pola njemu, pola bratu.
A sad za starog nema mesta ni u garaži.
Takvog čoveka da stave u dom…
Strašno, sestro slatka.

I šta kaže, vratiće do prvog..? Ne nadaj se, taj je dužan i bogu i narodu.
Sve što ima – propije i prokocka. Nema taj žute banke.
Koliko si mu dao..? Pa što, pobogu, toliko…?
Strašno!

Nekad su bili dobri, kad su tek počeli da rade. Mog’o si s njihovim korama šta si hteo.
Sad se cepaju, nisu ni za šta. Jedva sam juče pitu savila.
Strašno..!

Tri puta su me vraćali! Te fali ovo, te fali ono, te nemam uverenje o prebivalištu…
A da ih vidiš – sede za onim šalterom, niko ništa ne radi… A plata svakog prvog – cap..!
Strašno..!

Nego, kako ti je majka…?
Nije dobro. U bolnici je.
Sinoć je odvezla hitna, eno je, sedi u hodniku. Kažu – nema mesta.
Padaju s nogu, i lekari i sestre i svi.
Čekaju da neko umre, pa da se oslobodi krevet.
Tatu su prekjuče prebacili u Arenu. Rekli da je lakši slučaj.

I onda shvatiš da ne znaš šta da kažeš.
I da čak ni strašno nije dovoljno strašno.
A strašno je.
Sve to što nam se dešava.

Tekst: Daniela Bakic
Photo: Piqsels