I kažeš – šta on zna, nema ni osam osnovne…?
Znam, nije načitan kao ti. Klavir je video jednom, u Domu kulture. I dalje čuva VHS kasetu, Znanje-imanje, osamdeset i neka. Njegovo selo bilo domaćin. Zaharije lično dolazio da mu vidi bikove. Pobratimili se s nekim seocem podno Alpa.Primio u kuću – bračni par iz Bavarske. Florian i Brunhilde. Reč jednu nije znao. A sve ga razumeli. Posle zvali da dođu, on i žena, slali pare za kartu.Al’ zakuvalo se u Sloveniji. Još drži razglednicu u vitrini. Grusse aus Bad Kleinkirchheim. Sa dva H. Baš tako.
Zato mi ne diraj u te – jednostavne. Ne diraj mi u one koji se ujutro bude bez sata, kad se stoka oglasi. One koji svima kažu ti, jer ne umeju drugačije. Srce je to, a srce nikad ne persira.
Ne diraj mi u one čiji životi prolaze bez mnogo formalnosti i malograđanskih peripetija. Ne diraj mi u one koji samo za dva godišnja doba znaju – setvu i žetvu. I ne misli da si bog zna šta jer si video sveta, a oni nikad nisu bili ni na moru. Čak ni u jeftinom radničkom odmaralištu u Igalu. Nikada.
Ne zagledaj mu šustikle, tapiserije i gondole na televizoru. Ne iščuđavaj se na Ladu pod tremom. Zar to još postoji? Pa, eto, postoji. I ne misli kako si bolji zbog onih devedeset kvadrata u centru. Zbog protočnog bojlera, podnog grejanja, kablovske i svih onih pogodnosti koje ti život čine lakšim. Kao. I ne misli da si tako spretan. Umro bi da ti isključe struju i toplu vodu, rođeni.
Znaš, ne umem da gledam u dlan, al’ kad mi on raširi ruke – ja iz tih šaka čitam. Svaki njegov dan. Znam kad ustane zorom. I kad ubaci cepanicu u šporet, da se vatra ne ugasi. Kad od svih soba, samo kujnu greje. Znam kad preko atlet majice navuče džemper koji ima one okrugle ušitke na laktovima. Kad uskoči u pantalone bez poruba. Znam kad obuje kondure, za u štalu. Sve znam.
Zato mi ni u štalu ne diraj. To je njegov krug dvojke. Njegova škola. Jedina koju ima. To je njegova katedra za kojom mu niko ne ismeva naglasak. S one strane jasala, nikom ne smeta što malo rasteže dok priča. Znaš, naslušala sam se u životu i seljačina i seljaka. Nagledala sam se, o itekako učenih, koji bi ostavljali trag nalik na balegu kud god da prođu. Onih osam osnovne nema ništa s tim. Ni s onim što postaneš ili ne postaneš – posle.
Jer i on je doktor, na neki svoj način. Doktor za kravu. I kozu. Za beli mrs. I slatko od šljiva. On je doktor za rakiju. Za papriku, za krompir koji nedeljom kupuješ na pijaci. Pa kažeš – skup je. A nije.
Ne znaš, jer nikad nisi kopao. Nikada ga nisi prskao protiv zlatice. Nikada nisi čuvao da ne smrzne i ne proklija. Čak ni ljuštio. Samo si jeo.Za stolom za osam osoba, ti i žena, ništa manje fina. Iz bogate kuće, kako to jelte obično biva. Vi ’’na note’’ se na prvu prepoznate. Sa svojim istančanim nosevima koji vole kajmak, ali se mršte na stajsko đubrivo. Vi koji nikada niste zgazili nogom u brazdu. Ubrali jabuku. Sišli u bunar. Plastili lucerku. Popravili hidrofor. Frezu. Ništa. Vi mislite da ste bolji.
Nemate pojma. Ni o čemu, rođaci. Možete do sutra mahati svojim pedigreom. Govoriti da ste ’’peta generacija rođenih ovih i onih“. Da se kogod ne uvredi – ’ svi smo mi paori.
Samo su neki i ostali na selu. Zato, Auf Wiedersehen. S jednim H.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar