Prošle srede sam ozbiljno obećala samoj sebi da ću, koliko već od petka, povesti računa o zdravlju i, za početak, izbaciti slatkiše. Čvrsto sam rešila i da pređem na sirovu ishranu. U četvrtak sam se “oprostila“ od svog velikog slatkog poroka uz Milku s lešnicima i sladoled s prelivom od karamele. I tako, sva “ušećerena“ – dočekala dan D. A u petak su me, onako podlo, iza ćoška, zaskočile knedle sa šljivama. Nek’ ide život, pomislila sam i otresla tri komada. Paziću od ponedeljka.
Naravno, došao je ponedeljak i ništa se spektakularno nije dogodilo. Smanjila jesam, odrekla se nisam. Da olakšam sebi, smislila sam čitav arsenal izgovora – od samo ću malo, preko pa to mi je ionako jedini porok do život je ionako dovoljno gorak.
Dakle, ako nam nečega u životu ne manjka – ne manjka nam izgovora. Koristimo ih u svakodnevnom životu, na svakom koraku, sipamo iz rukava, jedan za drugim, da bismo se opravdali pred sobom ili pred drugima. Ako se ne pravdamo sami, uvek će se naći neko ko će stati u našu odbranu. A zašto..? Jer, osim što su tu da poljuljaju našu veru u same sebe, izgovori postoje da bi nas sprečili da budemo bolji.
Zato nisam dobila bolju ocenu. Zato nisam mogla da joj kažem istinu. Zato nisam mogla da dođem na vreme. Zato nisam mogla da se razvedem. Hiljadu zato od kojih baš ni jedno nema smisla.
Ok. Hajde da postavimo sebi jedno sasvim prosto pitanje: zamislite da, recimo, konstantno kasnite na posao. Zamišljeno..? Idemo dalje. Zamislite sad da vas neko upita da li biste kasnili kada bi znali da vas na poslu čeka milion, trilion (pustite mašti na volju) hiljada evra i to samo pod jednim uslovom – da stignete na vreme? Ne biste.
Da li biste se za tu istu maštovitu sumu potrudili da dobijete bolju ocenu? Da. Da li biste našli načina da saopštite prijateljici da ste joj videli muža s drugom ženom? Da. Da li biste konačno stali u kraj nekim lošim odnosima u svom životu? Da.
A da li ćete..? E, to je već drugo pitanje. Dakle – stvar je u podsticaju. Kada imate dobar motiv, možete uraditi sve što želite. Ili, u prevodu – ko hoće, nađe način, ko neće – nađe izgovor.
Ali, nije me briga. Ionako mi nije bilo potrebno. To bi samo značilo više posla, ostajanja… Ah, šta ti je život… Dobro da nije nešto gore, moja ti… Ali to je potpuno van moje kontrole… Nije u mojoj moći… Ma, gen je čudo… I otac mu je bio isti takav… Nisi ti kriv… Ne može se protiv toga… Pa ni drugi nisu mnogo bolje uradili… Uostalom, ko se još danas udaje iz ljubavi… Toliko puta ste pokušali, vidiš da ne ide… Nije moguće… Ne može sve, i jare i pare… Imao je loše detinjstvo… Šta uopšte više hoćete od mene, nakon svega što mi se dogodilo..? I drugi žive bez dece… Mama zna da ti to nisi stvarno mislio… Jel’ da da nisi..?
Mogla bih da nabrajam do sutra jer svako ima svoj omiljeni izgovor. I zapravo su svi do jednog – u neku ruku sjajni, naizgled bezbolni saboteri. Jer nam daju pravo da nikada ne iskoračimo iz onoga što se danas popularno naziva “zonom komfora“.
Daju nam za pravo da zauvek ostanemo tu gde jesmo, takvi kakvi jesmo. Nezadovoljni. Inertni. Preplašeni. Nesrećni. Daju nam za pravo, da se (pa sad pustite mašti na volju) – nikad ne oženimo, nikada ne diplomiramo, da ne odemo i po treći put na vantelesnu, da celog života tavorimo, budemo “mlađi referent“ u šezdeset i drugoj, alkos pre tridesete, da možda pojedemo pun kamion čokolade..? I da nikad zapravo ne okusimo život. A mogli bi.
Čak i pre ponedeljka.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar