Život u zajednici, naročito stambenoj, ume da bude neprijatan. Tokom svog dugogodišnjeg staža u višespratnicama – mogu da posvedočim da se taj isti život postara da nam, gotovo po pravilu, na spisak stanara stavi i po jednog vazda namrgođenog čudaka kome je, čini se, lakše izvući krv iz vene – nego jedno obično, ljudsko dobar dan. I ta praksa nije od juče.
Kad sam bila mala, sprat ispod nas, živela je jedna teta Jovanka koja se nikad nikome nije javljala. Ne bi čak ni klimnula glavom u mimohodu, onako kako to rade oni manje pričljivi. Ništa.
Izlazila bi Joka ujutro po cigare u kućnoj haljini od zenane ispod koje je provirivao mestimično oparani kombinezon punč boje. Nikad je nisam videla u cipelama, čak ni zimi. Uvek bi nosila neke braon karirane, tri broja veće muške papuče, s podvijenim petama, iz kojih bi provirivale mršave, koščate noge.
Te iste papuče često su bivale predmetom oštrih rasprava tokom komšijskih ispijanja kafa. Pa su se jedni, skloni tvrdoj struji, pitali otkuda Joki uopšte muške papuče ako se zna da nema muža. Oni drugi, liberalniji, verovali su da možda ipak ima nekog..? Jer, šta će, živ je stvor. Elem, kada ni nakon treće kafe ne bi otkrili poreklo Jokinih muških papuča – složili bi se da je, sirota, ionako suviše ružna da bi ikoga imala. Uz malo truda, mogla bi i ličiti na nešto, ali ovako – teško.
A Joki svejedno nije bilo do truda. Još manje do toga šta će svet reći. Mada, imala je ona svoje trenutke. U dobrim danima, slušala bi ploče. Miroslav Ilić i Hanka Paldum – na četrdeset pet obrtaja. Pojačala bi do daske. U lošim – psovala bi nekog svog zamišljenog cimera, ili na klupi ispred zgrade, vodila beskonačne monologe s izvesnom (u ono vreme) “drugaricom Vesnom“ iz centra za socijalni rad. Mi, deca, smo joj se šunjali iza leđa i suzdržavali smeh u grlu, a starije žene došaptavale kako joj “nije, mučenici, lako“.
Mnogo godina kasnije, saznala sam da je Joka nekada bila sasvim ok. Da je radila na šalteru u pošti, bila udata za nekog Dragana iz Vogošće, da su imali curicu, Alisu, plac u Lukavici i crvenog stojadina. A onda joj je život podelio loše karte.
I Joka je ostala bez posla jer su se neki čekovi iz Ateksa zagubili, Dragan našao nekakvu rospiju s Marindvora, a mala je, odlukom centra za socijalni rad – pripala ocu. Govorkalo se da je “naš’o vezu u sudu“, jer ko je još čuo da žensko dete tek tako pripadne ocu..? Majka je majka, pa nek’ je najgora.
Joka nije bila najgora, ali nije bila baš svoja. I ako je bilo suditi po ambalaži koju je slagala kraj vrata – volela je i dobro da popije. Svakog prvog smo zaticali prazne flaše štoka a potom, kako bi mesec odmicao – štok bi ustupio mesto vinjaku, pivu ili kakvoj drugoj neimenovanoj brlji s pijace.
Alisu nikada niko nije video, ali je Boro s trafike pričao kako je Joka svakog petka kupovala najveću čokoladu s rižom i fruktal sok od jagode. Da imam za malu, kad mi dođe, tako je govorila. A onda bi u subotu popodne, vraćala i jedno i drugo, jer mala “opet morala na opštinsko iz matematike“. Moj Boro, govorila je, satraše nam jadnu djecu s tom školom.
Volela bih da kažem da je Alisa došla. I da je život okrenuo ploču i konačno odigrao na tu jednu, dobru kartu koju je čuvao za kraj. Ali nije. Samo je jedne subote poslao sanitet po Joku. Morali su da razvale vrata da uđu. Zatekli su je na podu, u kućnoj haljini i kombinezonu. Kada su je, tako obeznanjenu, natovarili na nosila, nije se mnogo bunila. Samo je mlatarala mršavim rukama, pored nosila, kao da vesla kroz kakvu samo njoj znanu vodu.
Braon karirane muške papuče su otišle skupa s Jokom, na nosilima, a s njima i tajna njihovog porekla. Kaiš od zenane, izgubljen usput, dugo je visio na gelenderu između drugog i trećeg. Niko se nije usudio da ga baci. Marica s prizemlja je, u odsustvu kakve druge špage, kasnije njime podvezala filadendron. I tako se završila priča o Joki.
U mojoj zgradi živi jedna baba. Sitna, pogurena i bez najmanje namere da ikada i sa kim progovori. Za ovih devet godina ne čuh da je ikada ikome rekla dobar dan. Retki se kunu da ume da priča. Srećemo se ujutro u liftu, kad ide da hrani golubove. Stiska onu svoju kesu sa suvim hlebom i gleda nekud pod noge. Svaki moj pokušaj da uspostavim bilo kakav kontakt dok klizimo između trećeg i prizemlja – završava u oknu lifta. Ne znam kako se zove. Ja je zovem Joka.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar