Ima tome podosta godina – sedeli smo na jednom splavu, Deki i ja. Povod lep – izlazak moje prve knjige. I nije to bio neki šljašteći splav kao ovi današnji, nego jedan od onih do kojih ni GPS ne dobacuje, do kog se dolazi kroz mrak, uskom stazicom preko bedema, sve pazeći da ne upadneš u reku. Uprkos svemu, ili baš zbog toga, taj nam je bio najdraži.
To je bilo naše mesto. Mesto na kome te niko ne zagleda i ne pita ko si i odakle si, mesto na kome je osmeh – ausvajs, mesto na kome je vi samo drugo lice množine. Mesto gde ne praviš pitanje zašto piješ belo vino iz čaše od eurokrema, zašto su svi za nijansu-dve, tamniji od tebe i zašto te gazda poziva za svoj sto već posle drugog refrena. I zašto ti govori TI kao da se znate celog života.
E baš jedne takve večeri, sedeli smo za stolom, moj Deki, gazda Toma u beloj atlet majici, Čarls Bronson u dresu Ronalda (da ne bude zabune, stvarno se tako zvao), i ja, bela žena, kako to oni malo manje beli, imaju običaj da kažu kad hoće da ti učine plezir. Noć julska – poodmakla – isparava u izmaglici, nigde nikoga, otvorile se dizne, pričamo, o svemu pomalo, ni o čemu naročito. Skačemo s teme na temu, upadamo jedni drugima u reč, posrću padeži, može nam se, tu smo na svom. Žuljaju me štikle, friške, još nerazgažene. Sazuj se, snajka, kaže mi Toma. Naši smo, batali te skule. Bosi dođemo na ovaj svet, bosi ćemo i da odemo. Niko ništa ne nosi gore, dodaje. Ćutimo. Bronson zove turu.
Često mi na um padne baš ta noć, kada smo dočekali fajront na reci. I kada sam se kući vratila sa štiklama u rukama. Čiča Tomine kolibe odavno nema, prva knjiga je doživela drugo izdanje, posle nje je došla i druga i… mnogo se vina u međuvremenu popilo, ali nikad više iz čaša za eurokrem i nikad više tako bosonogo, na reci, vizavi Bronsona i Tome.
Možda baš zato često pomislim kako bi valjalo da, po rođenju, svako od nas dobije neki svoj spisak neophodnih mu stvari pa da zna da mu preko toga – više i ne treba. Valjalo bi i da nam kažu da je pohlepa jedna opasna stvar, da nas tome na vreme nauče isto onako kako nas uče da pišemo, čitamo ili držimo kašiku. Pa da već tako, na početku, krenemo u ovaj život oslobođeni od tog tereta sticanja i gomilanja svega nepotrebnog. Da ne zagledamo u tuđu avliju i onu komšijsku kravu koja naše čuveno “crkla dabogda“ nosi u genima.
Zamislite kakav bi to život bio..? Da čovek stane pa kaže – imam, ne treba mi, ovo mi je dosta, poslužiće.
Da ima taman koliko preko ramena može da stavi i ponese. Jednom mi se to desilo, za vreme rata. Znate već, stara priča o životu spakovanom u najlon kesu. Kao kad ideš negde na vikend, osnovna preobuka, par gaća, čarapa, četkica za zube. Tako je delovalo. I bio je to najduži vikend u mom životu. Pa opet se preživelo i s to malo. U Ederlezi maniru, kako i dolikuje svakom ko jednom ostane bez kuće.
Drugi pokušaj pakovanja u male formate, iskusila sam u mirnodopskim uslovima. Putovali smo avionom i naš oskudni budžet dozvoljavao je samo ručni prtljag. Prvo sam mislila – nema šanse – moj neseser je veći od te torbice… A opet – stalo je – taman koliko treba, ni manje ni više.
Nije problem da živiš s malo. Problem je kad misliš da ti to malo nije dovoljno, pa bi stalno još i još i još, pa stalno gomilaš i slažeš i guraš u kraj – kao, zatrebaće. A ne zatreba. Retko kad. Samo smeta. Guši. Pritiska.
A valjalo bi da čovek ume da napravi od života jedno tako nekako – potaman mesto. A ne da ga nosi k’o one nerazgažene cipele, da misli – mora tako, dok malo ne omekšaju, rašire se, dok se, valjda, noga ne privikne. Valjalo bi da ne gelja i ne hramlje kroz taj život ako baš ne mora. Da ga ne steže ništa. Ni to što je kuća kod komšije za dva reda cigala viša, ni što mu mali vozi bolji auto, ni što su bili dvaput na moru, ni što su im čaršafi na žici belji i nekako lepše mirišu. Da ne mari za to što mu je krava deblja i daje više mleka. Šta mari, na kraju krajeva, bosi smo došli, bosi ćemo i otići.
Jer, šta je život nego šetnja preko bedema, onom neutabanom, zaraslom stazom koje nema na mapi…? Zato, sledeći put kada pomisliš kako bi sve bilo bolje kada bi imala “još samo ovo“ ili “još samo ono“, i kako svet bio lepše mesto za život da Mitići nisu kupili najnovijeg Golfa, seti se da život na visokoj nozi kad tad počne da žulja, seti se da bi, u međuvremenenu, mogla pomalo i da poživiš. I ne zaboravi da uživaš u to malo svoje šetnje. Kad dođe vreme da se sazuješ, a doći će, i kada dođe vreme da spakuješ kofere, a i to će doći – ne zaboravi da onaj gore ne prima prtljag, nikakav.
Čak ni ručni.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
1 Komentar
oovo me podseti na davno pročitanu definiciju
Šta je život ?
Odeš na groblje, pogledaš spomenike, nadgrobne, i na svakom imaš broj, crticu pa opet broj
ili datum, crticu pa opet datum.
E ta certica između dva broja ili datuma, ta crtica je ŽIVOT
Postavi komentar