I bio je petak

Oduvek je želela kuću.
Omanju, prizemnu, ušuškanu među borovima u nekom dvorištu na kraju ulice.
Oduvek je želela muža. Decu. Dvoje, dečaka i devojčicu.
I malog belog psa.
Život bez mnogo buke.
Život – jednostavan poput bele košulje.
Lako nosiv.
Neopterećujući.
Život koji svakome pristaje.
Mirna, uljuljkujuća predvečerja.
Stolica pletena od pruća i trem koji gleda na zapad.

Kako su lepe, rekla je i pokazala šarene pločice dok su šetali Marakešom.
Šta će ti ta glupost, upitao je.
Za našu kuću. Znaš, onu što ćemo jednog dana imati.
Combien, upitala je.
Bezubi starac, glave umotane u čalmu i očiju boje jantara, podigao je uvis svih deset prstiju.
Beaucoup… odmahnula je rukom.
Starac je pokazao osam. Ona je uzvratila sa pet.
Izvadila je pedeset durhama.
Ionako će ti to oduzeti na aerodromu, rekao je.
Neće, sakriću ih.
Druge žene kupuju kožne tašne, krzno, nakit, ti kupuješ pločice za kuću.
Zato što ja nisam druge žene, rekla je i otpila dobar gutljaj soka od pomorandže.
Starac se duboko naklonio u znak pozdrava.

Umoran sam, rekao je i pogledao u sat. Da krenemo..?
Samo još malo, molim te… toliko toga još nismo videli…
Ispred visokog minareta, sedeo je starac s povezom na očima i razgovarao s nekolicinom turista.
Evo ga, još jedan prodavac magle, rekao je i povukao je u stranu.
Nije… to je Abdul Rahim, čitala sam o njemu… slep je… živi od toga što priča priče iz hiljadu jedne noći… divan je, pogledaj ga samo… svaki dan… priča i priča… Moram da ga slikam, rekla je i izvadila fotoaparat iz torbe.
Stvarno treba da krenemo, rekao je i ponovo zevnuo. Let nam je u sedam. Spava mi se.
Spavaćemo kad dođemo kući. U Maroku niko ne spava.

Do prozora sam…! – rekla je i veselo pljesnula rukama.
Kakve to veze ima, avion je avion…
Ima veze. Moći ću da gledam kroz prozor, da slikam…
Molim te… uozbilji se… ponašaš se kao…
Dete…?
Da.
Kad smo već kod toga…
Šta…?
Ma ništa, zaboravi.

Sleteli su nešto pre ponoći. Aerodrom je bio gotovo pust.
Imate li nešto da prijavite, upitao je carinik.
Imam, rekla je. Imam da prijavim da me muž nije poljubio još od Maroka. A na medenom mesecu smo.
E tu vam već ne mogu pomoći, to morate sami da rešite, odgovorio je carinik i vratio joj pasoš.

Da idemo sutra da pogledamo onaj plac, predložila je dok su čekali taksi.
Ne mogu sutra, radim.
Ti uvek radiš.
Neko i to mora, rekao je. Ne mogu svi biti umetnici kao ti.
Ništa nije rekla, samo je zadigla okovratnik kaputa i ušla u taksi.
Čela priljubljenog uz staklo, posmatrala je kako se vlažna beogradska noć kruni na obodima grada.

Vreme je prolazilo. Godina, dve, pet…Detaljno urađen projekat, ta skica njenog sna, čekala je na dnu treće fioke, skupa s računima za struju, anuitetnim planom kredita, fotografijama iz Maroka, otpusnom listom iz bolnice, abruptio graviditatis, pisalo je, dešava se, rekli su, plod se nije učvrstio. Za koji mesec, možete pokušati ponovo.

Obukla je svoju najlepšu spavaćicu i obgrlila ga s leđa.

Nemoj, rekao je. Sutra radim.
Znam, potvrdila je. Neko i to mora. Ne mogu svi biti slobodni umetnici kao ja.
Ne počinji, rekao je, okrenuo se na drugu stranu i ugasio svetlo.
Život je polako postajao neudoban, neprijatan kao vuneni džemper na golom telu, sposoban da zaštiti od studeni, ali ne i da ugodi.

Počela je da radi. Za šalterom, u banci. Od nečeg se mora živeti, rekao je. Posao više ne ide kao pre, nema kupaca. Uostalom, niko ti ne brani da slikaš, popodne, uveče…
Niko joj nije branio, ali nije slikala. Ni popodne, ni uveče. Nikada.
Dete u njoj, devojčica koja se nekada igrala bojama – nestala je.
Abruptio gravidatis, život bez želja – devojačko prezime smrti.

Bio je petak i prvi u mesecu.
Velike kese su je saplitale dok je pokušavala da se ugura u škripavu čeljust metalne konstrukcije.
Pustite, ja ću, rekla je omanja ženica i pridržala joj vrata. Svetlo je zatreperelo.
Valjda nismo preteški, uzdahnula je.
Nismo. Na koji ćete vi, komšinice…?
Na jedanaesti, rekla je.
Lift se sporo penjao.
Je li to platno, upitala je ženica i radoznalo zavirila u kesu.
Jeste, platno je.
Vaš muž slika? Nisam znala…
Ne… ja slikam.
Lepo je to, rekla je ženica. Neko, znate, mora biti i umetnik…
Lift je, uz tresak, zastao na osmom.
Žena je otvorila teška vrata i iskoračila.
E pa prijatno onda, rekla je i mahnula joj kroz musavo staklo.
Ja slikam, ponovila je za sebe.
Pokušala je da se priseti kada je poslednji put to izgovorila naglas.

Tekst: D. Bakic
Photo: Piqsels