Draga je, ali…

Ona je draga devojka, rekla je i prinela šoljicu ustima. Oči su joj lutale prostorijom, u potrazi za rečima koje bi opisale Nju, ženu kojom je njen sin upravo nameravao da se oženi.

Znaš, stvarno je draga, ponovila je. Po načinu na koji podiže mali prst dok spušta šoljicu na sto, izvija obrve i širi nozdrve,  znala sam da iza toga sledi neko ali. Kod nje je uvek postojalo neko ali. Tolike pre nje su bile “drage devojke“. Ali neobrazovane. Ali ružnjikave. Ali nedovoljno situirane. Nekako obične. Biranim rečima bi diskvalifikovala jednu po jednu. Naravno, govorila bi, to je samo moje mišljenje, sine, ti si zreo čovek, ti odlučuješ… Ne slušaj mene, ja sam samo jedna izlapela starica.

Naravno da ju je slušao, svaki put kada bi se stvari zahuktale, svaki put kada bi bio na korak od odluke da nekoga primi u svoj život, jedno njeno ali bi ga odvratilo od toga. On, čovek koji je i sam dobro zašao u godine, od života se skrivao iza majčinih skuta. Izlapela starica je znala šta radi.

Naravno da nikada nije rekla da ima nešto protiv, čak ga je podržavala u njegovim namerama. Vreme ti je da se skrasiš, govorila bi. Svi tvoji drugovi već odavno imaju decu, a ti… Nije prirodno da u tim godinama živiš sa mnom. Ja te volim, ali naprosto – nije prirodno. Nađi neku normalnu devojku, tako spram sebe, govorila bi i upirala svojim koščatim prstom u njega, no svaki put kad bi našao neku koja je, po njegovom ukusu, bila dovoljno “spram njega“, majčino bi se lice pretvorilo u kiselu grimasu, i priča bi kretala iznova.

Draga je, ponovila je i po treći put. Ali nekako tiha.
Šta fali tihima, upitala sam.
Ne znam, rekla je. Nit’ romori, nit’ govori.
Meni ne zvuči loše. Barem ti neće skresati u lice sve što misli o tebi.
To me i brine.
Brine…?
Nisi baš bila srećna kad ti je Svetlana očitala bukvicu.
Svetlana..? Koja to beše..? – upitala je i nevešto pucnula prstima.
Svetlana “da se nosite i vi i vaš sin“… – pomogla sam joj da se priseti.
Ah, ta Svetlana… – uzdahnula je.
I za nju si rekla da je draga devojka.
I nevaspitana. – dodala je.
Sve su drage na početku, zar ne..?
Tako se čini. Ja želim da budu drage. Pa bivaju.
Zašto ga ne pustiš..?
Kako to misliš..?
Da sam izabere? Zašto mu ne odrešiš ruke, neka bira sam.
On..? Sam…? On krevet ne zna da namesti.
Ne zna, zato što si mu ti oduvek nameštala. Sve si radila umesto njega.
Želela sam mu samo najbolje. Majka sam mu.
I meni si. Meni nikada nisi raspremila krevet.
Ti si drugo. Žensko si.
Pa..?
Pa mi se nekako snađemo. On ne ume ništa.
Napravila si kretena od njega, majko. A sada kada je kreten porastao, ti bi da popraviš stvari. Ili zapravo ne bi..? Milije ti je da zauvek ostane ovde, s tobom. Sebična si.
Ja..? Ja, sebična…? Kako se usuđ…?
Sebična si. Svi starci su sebični. To je normalno. Potreban ti je neko da ti se nađe. Da ti prinese čašu vode. Podmetne tabure. Ode u radnju. Nabavi. Donese. Znaš, postoje i drugi načini za to. Postoje službe, ljudi koji bi za sitne novce bili na usluzi. Nisi morala da uništiš ceo jedan život zbog tegle krastavaca.
Nisam ga uništila ja. Svi smo mi kovači sopstvene sudbine.
Sad mi to kažeš..?
Ni tebe nisam terala da se udaš s devetnaest.
Nisi… Ti nikada ništa ne teraš. Ti samo nekako navedeš ljude da odu od tebe. Ili da zauvek ostanu.
Fali li mu šta? Ima i oprano i skuvano, u toplom je, ne misli o tome kako da plati račune, ima svoju sobu…
Svoju sobu..? Čovek od četrdeset i tri godine ne treba da ima svoju sobu. Treba da ima svoj život.
Meni se nije žalio.
Meni jeste. Doći će, pitaj ga. Pitaj ga preda mnom. Krajnje je vreme…
Šta ti znaš o tome…? Otkud ti znaš šta je krajnje vreme…? Za šta…? Najsrećnija bi bila da umrem, da me se rešite…
Ne počinji.
Ne počinjem, ti počinješ. Ista si kao tvoj otac, bog da mu dušu prosti. Dobar je bio ali…
Ali…?
Tih.
I on..? Sa mnom je pričao. S tobom nije imao o čemu.
Šta hoćeš da kažeš…?
Upravo to. Mi smo pričali do zadnjeg dana. Zvao me je iz bolnice dva sata pre nego… Bio je svašta, mama. Ali nije bio tih. Meni nije.
Meni jeste. Morala sam dizalicom da izvlačim reči iz njega.
Zato što tebi nije imao šta da kaže. Povlačio se. Bila si jača. Nije želeo da ti se suprotstavlja. Baš kao ni Bata.
Šta je s tim muškarcima…? Kada su postali tako meki…?
Kada si ti postala tvrda. Pretvrda. Nesaradljiva. Nepodnošljiva. Lakše je bilo skloniti se. Tata se sklonio u svoju bolest. Bata u svoju sobu. Ja sam se udala.
Baš si se usrećila…
To te se ne tiče. Kakvi su da su, moji su. To je moja porodica. Tu nemaš prolaz.
Kako mi je unuk..?
Dobro je. Daje ispite, ima devojku.
On..? Zar već.
Majko, ima dvadeset i tri godine.
Ne moraš da me podsećaš, toliko znam. I kakva je..?
Ko..?
Pa ona, ta njegova…?
Ona je jedna draga devojka.
Ali..?
Nema ali. Ona je draga devojka. Kraj priče. Možeš li da zamisliš..?
Ne mogu. I neću. A i videćeš da sam u pravu. Kad se odsele, pa kad počne sve ređe i ređe da te poziva. Pa kad ti bude branila da viđaš unuče. Pa kad nađeš ručak koji si im poslala u kanti za đubre… Pa kad počne da ti nalazi mane, da ga odvlači od tebe, kao da si gubava… videćeš onda kako je “draga devojka“…
Ti nisi normalna.
Pssssst, eto ih…!
Stigli ste…? Jeste li našli krastavce…?
Kakve krastavce…?
O Bato, sto puta sam ti rekla…! Idi, molim te, požuri dok se radnja nije zatvorila. Ti, dušo, ostani ovde s nama, upravo smo skuvali kafu, taman da se nas tri žene malo ispričamo. Ivanu već poznaješ, pričao ti je Bata. Ne izuvaj se molim te, nije kaljavo napolju… Sedi…sedi bliže… neću ti ništa, ne ujedam.., je li tako…?
Tako je mama.
Hajde, sedi… Upravo sam rekla Ivani kako si jedna draga devojka. Jesi li..?
Šta..?
Pa to… draga…?
Nije na meni da pričam o tome, reče ona i obori pogled.
Vidiš da jeste draga, jelda Ivana…?
Draga je.
Hajde, dušo, pričaj nam malo o sebi. Jedva čekam da čujem.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels