Domovina se brani lepotom

Ovaj narod broji sedam miliona ljudi i isto toliko patriota. I to je lepo. Međutim, ako bilo kog od tih velikih patriota upitate šta se to desilo na Kajmakčalanu pre nešto više od sto godina, na odgovor ćete čekati barem još toliko.

Ali to smo mi. Kunemo se u ćirilicu, ali nam je lakše da pišemo latinicom. Dabome da verujemo, al’ ako može da ne idemo u crkvu i da ne postimo. Ako se i nateramo na post, ne možemo da iščekamo ponoć pa da se omrsimo. Po svadbama se sečemo na Vidovdaaaan i druge “pesme iz kosovskog ciklusa“, ali, brate, nikako da upamtimo kako nam se car Lazar prezivao. Volimo Srbiju, al’ himnu znamo samo do pola. Mnogi ni toliko. Naši momci tetoviraju četiri S po svojim napetim bicepsima, bez da tačno znaju šta znači i kako je nastalo. Svoja patriotska ubeđenja rasipamo na Tviteru, a kad treba zaista da progovorimo, branimo se ćutanjem. Srbija do Tokija..!

Lepo je to, ali domovina se brani i kad ponešto o naučiš o njoj. Pa znaš ko su ti Nemanjići. I znaš kada je bio Prvi srpski ustanak. I da Tesla nije izmislio “samo struju“, a Pupin neke leve kaleme.

U moje vreme, “domovina se branila lepotom, knjigom i pticom u letu“. I tako što postaneš bolji čovek. Za to ti ne treba trobojka ni tri prsta, niti bilo kakvo drugo nacionalno obeležje. Samo nemoj da gaziš travu tamo gde je zabranjeno, nemoj da bacaš đubre po ulici – i eto, već pomalo voliš svoju zemlju. Nemoj da mrziš onog drugog zato što nije isti kao ti. Nemoj da lomiš, da šutiraš, da se dernjaš ulicom kad svet spava. Kad vidiš hleb na putu, podigni ga, poljubi pa skloni u jarak. Hleb se ne gazi. Majka se ne psuje. I to je to. Tako se postaje patriota.

I kao što reče Momo Kapor, patriotizam nije ideologija. To je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba.

Danas su stvari nešto malo drugačije. Babe više nisu aktuelne, roditelji rade, decu nema ko da nam vaspitava. Pa se onda čudimo što nam omladina ne zna ni ko je Andrić, ni šta je napisao, ni kad su bili ti Balkanski ratovi ni ništa..? Al’ zato znaju ko je uš’o u Parove i za koju lovu.

Dobro. Ne kažem da ne može i tako. Ali takav patriotizam uglavnom nije održiv. Prošlost ima svoje načine da se osveti onima koji je zaborave. Obiće nam se o glavu kada jednoga dana budemo nepismen i neobrazovan narod. Narod koji je svojoj pameti, svojoj mladosti mahao na aerodromima.  Narod koji je svesno birao da ne zna ništa.

Čovek koji ne zna ništa, lako je zamenjiv.  Biće nam žao što nismo više slušali na času, jednoga dana, kada budemo dobri još samo za rezervne delove. Ali, ko sam ja da pričam o tome kako se biva patriota..?

Jer mi oduvek imamo tu potrebu da potisnemo sve ono dobro i lepo u nama, da se dodvorimo nekom drugom, često i gorem od sebe. Pa onda pijemo francuska vina, dok se naša sirćete. I deci kupujemo švajcarske čokolade kad idemo u goste, jer naše nisu “dovoljno dobre“. I putujemo u neke tuđe gradove, dok naše zaboravljamo.

Svet je bio bolje mesto za život dok smo kući donosili plekane tanjiriće na kojima je pisalo “Pozdrav iz Vrnjačke Banje“. Ali danas, na našim majicama piše New York. Na našim patikama – made in China. Čitamo Murakamija, bez da ga razumemo. Sprdamo se s jednom Desankom, jednim Dobricom, Ršumom.

Zaboravili smo da se zemlja voli tako što voliš ono selo iz koga si došao. I ne stidiš se da kažeš ko si i odakle si. Da su ti baba i deda bili seljaci s četiri razreda osnovne škole al’ da su ovu zemlju othranili kad je bilo najteže.  I da onog Hanca iz Nemačke, kad ti dođe u Beograd, ne moraš da vodaš po splavovima, nego ga povedeš u onu svoju Gornju Gorevnicu. Pa da mu izneseš domaći ajvar od tvojih paprika, i sir i kajmak. I čvarke i rakiju. I nema veze što nećeš uspeti da mu prevedeš na nemački. Hanc zna da se domaće ne prevodi. Domaće se voli. I domaćim se ponosi.

Dok to ne naučiš, bićeš “izgubljen u prevodu“, radioaktivni otpad planete, mali čovek velikih kompleksa. A zemlja…? Sreća pa zemlja ne raste od ljubavi. Jer – ova naša teško da  bi dobacila i do Male Moštanice, a kamoli do Tokija.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels