Domaći film, tri reči

Prvi septembar, domaći film, tri reči. Simonida Sida Marković.

Svakog prvog septembra, na Radio Šumadiju i udružene radio stanice pristizale su želje, čestitke i pozdravi. Srećan polazak u školu unuku Milovanu žele baba Milenija i deda Dragutin Popović iz sela Donja Gorevnica kod Čačka. Pa onda kreće harmonika, sitno i glas Side Marković, numera, koja druga nego – Mamino prvače. Mamino prvače je obeležilo svaki božji prvi septembar u mom životu. Od tada je prošlo više od trideset godina, Sida već dugo počiva u rodnim Mrčajevcima, babin tranzistor marke Grundig skuplja prašinu u letnjoj kujni, a moja prva, poslednja i jedina asocijacija na polazak u školu – je i dalje Mamino prvače.

Ne zato što sam volela tu muziku. U ono vreme – stvarno nisam. Ali moja baba jeste. I znala je napamet ceo repertoar – od Side Marković, preko Cuneta i Tozovca, do Silvane i Živana Mitrovića. I bilo je nečeg lepog u tome, u toj njenoj starosti. U tim našim detinjstvima. U svemu.

Stvarno je neko drugo vreme bilo. Jeste. Iz današnje perspektive – lepo. I naivno. Neiskvareno. Babe su bile babe. Deca su bila deca.
Odrastali smo drugačije. Igrali smo se i te naše igre su bile bezazlene. Ne sećam se da sam u ono vreme ikome želela da napakostim. Ne sećam se da je postojao neko s kime se nisam družila, igrala. Naša detinjstva bila su bezbrižna, u pravom smislu te reči. Jurcali bismo po ceo dan, ulazili u kuću tek kad se smrači. Trčali smo, zaprave smo trčali, i verali se i padali. Naša su kolena bila zguljena, obuća prljava, prašnjava. Mi smo znali i šta je selo i šta je livada i šta je krava i šta je potok i riba u potoku. Prava riba. Pravi potok. Povratak u grad nam je teško padao. Jer nije bilo te slobode i te širine kao u prirodi. Pravoj prirodi. Onoj prirodi.

Danas, danas deca retko silaze s trotoara. Retko izlaze iz kuća. Detinjstva počinju i završavaju u višespratnicama, pred ekranom nekog tableta ili mobilnog telefona. Atrofiranih mišića i što je još gore, atrofirane mašte, naša deca rastu u neke nove ljude, ljude tako drugačije od nas. Babe..? Ni babe nisu što su bile. Babe danas rade. Kad prestanu da rade – uglavnom umiru od nekih rakova i srčanih udara. I ne mirišu više na uštipke i lisnato testo. I ne pričaju priče pred spavanje. Jok.

Naša decu uspavljuju šumovi s telefona. Ono što danas nazivamo pesmama za decu nije nalik pesmama koje smo mi slušali. Glas jednog Dragana Lakovića danas zvuči nekako demode. Pokušala sam svojoj deci da pustim Kolibre, one stare Kolibre. Nije išlo. Nije se primio ni Ivin voz. Ni Ćopić. Magareće godine. Ni Vlak u snijegu. Morala sam da objašnjavam Družbu sinjeg galeba. A Galeb se ne objašnjava. Galeb se živi.

Gledam ove nove Galebove danas. Jesmo li mi bili takvi? Jesu li naši roditelji mislili kako smo drugačiji od njih? Je li sve samo generacijski jaz koji me, kao i one pre mene, plaši jer zjapi između nas? Ne znam. Mislim da nije. Bojim se da nije. Bojim se nisu imali kad da budu deca i da će to detinjstvo preskočiti kao neki plitak potok, onako – u jednom koraku. Da sutra neće imati čega da se sećaju. Da neće imati čega ni da se stide. Jer je i stid danas prevaziđena kategorija.

Bojim se da će samo protutnjati kroz tu svoju mladost, kao kroz kakvu puku formalnost. Da će sa dvadeset i kusur već biti umorni. Da će im malo šta držati pažnju, malo ko biti autoritet, da neće imati na koga da se ugledaju, jer su odrastali u vreme pogrešnih uzora. Da će zaboraviti sve ono čemu smo ih učili. Da neće znati kako je to kad si mlad, naivan, na kraju krajeva – dobar. Jer danas je neko drugo vreme.

A vreme u kome oni odrastaju ne ostavlja previše prostora za dobrotu, za znanje. Nije važno šta znaš već koga znaš. Nije važno ko si, već čiji si. Nije važno šta govoriš, već koliko glasno govoriš. Nije važno gde ideš ni šta radiš. Nije važno ni kako dolaziš do nekih svojih malih pobeda. Cilj opravdava sredstvo. Vreme je novac. Emocije su za slabe. Mi nije u modi. Drugarstvo nije u modi. Samo je JA bitno. Moraš da grizeš da bi opstao. Moraš da se laktaš. Moraš da budeš jak. Snažan. Glasan. Otporan na sve i svašta. Jer, u vremenu u kome se toliko toga promenilo, opstaju samo oni najjači. Namazani svim bojama. Oni za koje smo mi suviše vodnjikavi i nekako bezbojni, gotovo providni. Vlak u snijegu, literatura za naivne. Ha..!

Zato, pogledajte tu svoju decu ponekad. Ispričajte im kako je to bilo kada ste bili mali. Ispričajte im za lastiš i klikere i aberečke-abertučke i za zimski bioskop, i palačinke s orasima, recite im za ono kad ste se klizali po zaleđenom potoku, i kad vas je stric po desetoro trpao u ladu karavan i vodao po gospojinskim vašarima, ispričajte im za ringišpile u porti crkve, ušećerenu vunu, liciderska srca, bazuka žvake, sladoled u loptici, jogurt u tetrapaku, buhtle posute štaub šećerom. Pravite se još malo naivni. Još malo dobri. Još malo ljudi. Samo još mrvu jednu.
Kad vas molim.
Eto.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels