Dragi dnevniče,
Za osamnaest dana, koliko izolacija traje, kupus smo jeli ukupno tri a pasulj pet puta. Ako je verovati kolutanju očima i količini izgovorenih “zar opet“ od strane mlađeg naraštaja, i to svaki put kada sednemo za sto, naslućujem da me dobar deo bliskih srodnika prezire. No, kako je moj zadatak da, i u ovim kriznim trenucima održim njihove vitalne funkcije, a ne da udovoljim istančanim ukusima, diskusija se prekida – do daljnjeg. U prevodu – to vam je što vam je i reč da nisam čula.
Sinoć sam dobila poruku od Covida da nam se sprema italijanski scenario i da situaciju shvatimo krajnje ozbiljno. Deki je nije dobio ništa iako smo na istoj mreži, što znači da on ne mora da shvata situaciju uopšte – dosta je jedan ozbiljan u kući.
Nakon toga se pronela vest da će nas, koliko već danas sve zatvoriti u kuće do polovine aprila. Nazvala sam tatu i rekla mu da nam se sprema totalni karantin i da mi brzo javi ako mu je nešto preko potrebno za narednih petnaest dana. On je rekao da mu ponestaje vinjaka, da kupim jedno dve flaše i da će mi dati pare. Na moje pitanje šta će mu toliki vinjak, rekao je “pa šta znam, ti kupi, možda neko navrati“. Ako je suditi po smislu za humor, moj otac se za jednog penzionera, ograničenog radijusa kretanja, drži zapanjujuće dobro.
Juče sam na netu pronašla “Priručnik za preživljavanje u prirodi“, autora Džona Vismana. Za sada imam sve osim prirode, što u znatnoj meri umanjuje moje šanse da preživim. No, svejedno sam rešila da pročitam knjigu, jer čovek nikada ne zna šta nosi dan a šta noć. Predložila sam i deci da pročitaju, ali su one s gnušanjem odbile.
Kad smo već kod preživljavanja, Tara me pitala šta ćemo sutra jesti. Sutra ćemo jesti grah, rekla sam. Mama, a šta je to grah..? To je nešto mnogo lepo, odgovorila sam. A prekosutra…? E, prekosutra ćemo jesti paštu-fažol. I to je nešto isto tako mnogo, mnogo lepo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar