Krajem prošlog veka, neka vrlo značajna imena iz domena psihijatrije bavila su se uticajem emocija na zdravlje ljudi. Za potrebe eksperimenta, grupu od stotinu ispitanika zarazili su virusom gripa. Ispitanici su bili približnog uzrasta i sličnog zdravstvenog stanja. Ipak, u devedesetpet procenata, zarazili su se upravo oni koji su prethodno bili izloženi stresu.
Kada sam pre neki dan rekla da se dobro držim – stvarno sam tako i mislila. Mahom sam sve radila ispravno i bivala prilično pribrana. Izbegavala sam da izlazim, a kada sam i izlazila, činila sam to oprezno. Dezinfikovala obuću, prala ruke i pridržavala se uputa epidemiologa. Držala sam se na socijalnoj distanci i bila uzoran građanin. A onda je moj muž uključio veš mašinu i, iz čista mira, došlo je do tačke pucanja.
Činjenica je da se moj muž inače ne bavi pranjem veša. Činjenica je da šareni, beli i kuhinjske krpe ne idu zajedno, naročito ne na šezdeset stepeni. Činjenica je da nije mislio ništa loše. I činjenica je da sam reagovala kako ne treba. Što bi rekli stručnjaci – desio nam se stresogeni momenat.
Ako pogledamo širu sliku, narod smo koji ni do sada nije živeo u idealnim uslovima, naprotiv – poslednjih trideset godina preživljavamo u hronično otežanim okolnostima. Oni skloni preuranjenim zaključcima, rekli bi da se ništa nije promenilo – jednu vrstu stresa smo zamenili drugom, idemo dalje, Međutim “šaltanje s jednog na drugi stres“ u teoriji zahteva izvesno vreme za adaptaciju. U praksi ga nemamo, i otuda burne reakcije ne predstavljaju izuzetak nego pravilo.
Uz sve to, treba naglasiti da nema zaštićenih. Reagovaćemo svi. I oni stariji koji danima sede sami u četiri zida, i volonteri koji čine sve da im pomognu. Niko neće biti pošteđen – ni deca, ni odrasli, ni zdravi, ni bolesni. U jednom trenutku – svi ćemo doći do neke svoje tačke pucanja. Vrlo verovatno – više nego jednom.
S jedne strane, teško je sastaviti spisak svega što nam ovih dana izaziva stres niti ga izmeriti na skali od jedan do sto. Jedni su pod pritiskom zbog fizičkih faktora, druge više pogađaju oni sociokulturne prirode. I nije nikakva novost da ekstremni uslovi dovode do ekstremnih reakcija.
Neko će utehu pronaći u konstantnoj brizi. Za sebe i za druge. Neko će spavati manje, neko više. Neko neće moći da jede. Neko neće moći da se koncentriše i da odgovori osnovnim obavezama. Neko će se okrenuti religiji. Neko možda alkoholu ili sredstvima za smirenje. U svakom slučaju, spisak je poduži a varijacije prilične.
Socijalne veštine su nam svima na testu, a komunikacija pod znakom pitanja. Jedna ružna reč povlači za sobom još jednu, pet, deset. Trka je definitivno počela – i trčimo je svi. Činjenica da ne znamo ni koliko će trajati ni da li trčimo sprint na sto metara ili maraton, ne olakšava nam situaciju.
Čak iako ostavimo Darvinovu teoriju opstanka po strani, uobičajena reakcija čoveka na nove i nepoznate okolnosti jeste upravo ta da pokuša da se prilagodi. Prilagođavanje ne ide uvek lako, čak i ako se radi o promenama na bolje (pokušajte da se setite kako ste se osećali kada ste se preselili u novi stan, dobili dete, napredovali na poslu…). Šta tek raditi u situaciji koja je neočekivana, neugodna i ne ostavlja previše manevarskog prostora..?
Odgovor je jednostavan: radite ono što biste činili u okolnostima neposredne opasnosti. Razmišljajte strateški. Isključite emocije koliko god možete. Upoznajte svog neprijatelja. Iskoristite njegove slabe tačke. Budite spremni, ne dajte da vas uhvati na spavanju ili iznenadi s leđa. Prihvatite strah. Prihvatite i brigu, ali preuzmite i kontrolu. Čuvajte sebe. Ako ne sačuvate sebe, nećete moći da pomognete onima koje volite. Dobro odmerite svaku reč. Ne verujte svemu što čujete. Fokusirajte se na stvari koje možete da kontrolišete. Ne razmišljajte mnogo o ishodima koji ne zavise od vas.
I nikako, ali nikako, ne perite belo, šareno i kuhinjske krpe na šezdeset.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar