Prvi januar je dan malih stvari i velikih odluka. Dan u kome se srećnim smatra onaj ko ne mora da ustane u šest ujutro. Dan koji čak i oni koji su prethodne noći isključili alarme, po navici, skaču iz kreveta izbezumljeni mišlju da kasne na posao. A onda shvate da ne moraju ništa i ne moraju nikuda, da mogu da ostanu baš tu gde jesu.
Prvi januar je dan koji iza sebe ostavlja euforiju novogodišnje noći, jer ma kakva da je bila godina koju ispraćamo – novogodišnja noć je uvek puna nade, vere u bolje sutra.
Prvi januar je dan skorelih plehova. Do pola praznih činija s ruskom salatom. Dan masnih fleka na novom stolnjaku. Dan šerpi sa sarmom o koje se saplićemo na terasi, jer za njih sinoć nije bilo mesta u frižideru. Prvi januar je dan praznih flaša. Oglodanih životinja. Punih stomaka. Dan gorušice i glavobolje. Dan u kome prebiramo po ovalima od sinoć. Dan u kome će dobro doći i ono što sinoć nije bilo bogznašta. Prvi januar je dan šljonutih torti, ukrivo izrezanih. Ušećerenih tanjira, koji, naslagani jedni vape za vodom.
Prvi januar je dan ukrasnih papira. Otpakovanih poklona. Kako si znao da mi baš to treba..:? Prvi januar je dan tepiha progorelih prskalicama. Dan praznih baterija. Praznih novčanika, jer smo se svi ispucali a plata će tek u ponedeljak. Prvi januar je dan razmazanih maskara i šminke koja je prethodne noći zaboravila da se skine pred spavanje. Prvi januar je dan u kome zovemo one do kojih nam je stalo, odgovaramo na milion poruka koje su nas sačekale nepročitane. Želimo svima isto – zdravlja, sreće, ljubavi, para…
Prvi januar je dan velikih reči, obećanja datih olako. Dan podvučenih crta bez ikakvog smisla, reda, logike. Dan u kome obećavamo sebi neke nove, bolje, odlučnije, mršavije, lepše, pametnije, kakve god – sebe. Dan u kome se zaklinjemo da nećemo više nikad ni ovo ni ono… Dan u kome zakletve traju do prve prilike. Retki istraju, pa i to nekako na sopstvenu štetu.
Prvi januar je dan u kome novogodišnje odluke blede poput loše razvijene fotografije. Dan u kome govoriš – ma samo ću jednu, pa greota da se baci, kome sam spremala ovoliku hranu kad sad nećete da okusite, ima sarmu da jedete tri dana…. Prvi januar je dan u kome se čini da ima vremena za sve. Smršaćete. Ostavićete cigarete. Promenićete posao. Stan. Grad. Ljude. Ali sve to može da sačeka – jer, cela jedna godina je pred vama. Zašto onda žuriti…? Polako.
Prvi januar je dan u kom se prisećamo onih koje nema. Dan u kome nam strašno nedostaju. Staklene kugle na jelci iz sedamdeset i neke. Jestivi ukrasi koje nikada nismo uspeli da pojedemo. Vata umesto snega, posuta po jelci. Prenos bečkog valcera u podne. Izlapela kokakola u staklenoj ambalaži. Nove igračke. Komšije koje ulaze bez kucanja. Dan u kome bi sve nekako utihnulo i smirilo se. Dan u kome smo svi išli na prstima, jer tata spava. U dva popodne, pitali ste se…? Sinoć je imao tešku noć, govorila bi majka i gotovo nečujno spuštala tanjire u sudoperu. Hajde da jedete nešto. Šta ima? Isto što i juče.
Prvi januar je dan repriza novogodišnjih programa. Dan u kome pažljivo studiramo sve ono što nam je prethodne noći promaklo. Nisi morao baš onoliko da jedeš. Bilo me sramota, šta će ljudi reći, k’o da si utekao od gladi. I jesi video koliki joj je dekolte bio… Sram je bilo, majka troje dece… Mogli su vala i oni da donesu ponešto, makar prut čajne. Mislim, svake godine dođu na gotovo, a ja samo spremam, i pre i posle. Što mi nekad ne odemo kod njih..? Što uvek ja moram da glumim domaćicu..? E, da znaš, ovo je poslednji put. Hoću i ja jednom da se vratim u čistu kuću, a ne da po celu noć glumim konobaricu, praznim piksle, donosim, prinosim, a ona samo nogu preko noge. I neka su ti rod sto puta, da su i moji, isto bi’ ti rekla.
Prvi januar je dan praznih stranica. Stranica za koje naivno verujemo da će nam doneti samo lepe stvari. Samo dobre ljude. Samo veće stanove. Nova kola. Petice u knjižici. A neće. I ne treba. Jer godina je dovoljno duga za sve. Neke priče ćemo napisati sami. Neke druge će pisati nas. Verovatno će neke ostati nenapisane, za neku sledeću godinu, strpljivo čekajući neku bolju, napredniju verziju nas samih.
Prvi januar je prvi dan godine koju ćemo, kad bude stara i oronula, ispratiti baš kao i onu prethodnu. Dan u kome ćemo zaboraviti da budemo zahvalni na svemu onom u šta smo samo dan pre tako čvrsto verovali. I bilo je neke vere u tome, dok smo s čašom u ruci izgovarali zdravice. Samo da smo zdravo, a sve drugo će doći, samo po sebi. Činilo se da smo svim srcem verovali u to. Barem želeli da verujemo. I hoćemo.
Verovaćemo. Do prve plate. Do prvog prekoračenog dozvoljenog minusa. Do prve gužve u saobraćaju. Do prvog čuknutog branika, razbijenog fara. Računa za struju u koji gledamo s nevericom. Do prvog rešenja iz poreske, koji je veći nego prošle godine a da nam stan pritom nije porastao ni za milimetar. Do prve sledeće bore. Propuštenog kolokvijuma. Zamisli, gospođica se uspavala pa zaboravila da ode na fakultet, reći ću. A to što je sledeći rok za pet meseci – to nikom ništa, jel..? U tom trenutku mi zdravlje s početka priče neće baš pasti na pamet.
Jer sve nove godine liče jedna na drugu. Mi ličimo jedni na druge. Sami na sebe. Ali dobro, svako zaslužuje šansu. I nova godina. I novi stari mi. Pa čak i ona sarma na terasi.
Jer – prvi januar je dan kada ne moram da kuvam.
Baš ništa.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar