Da je išta valjala…

Ama, da je išta valjala, ne bi on ni tek tako otišao, rekla je i značajno klimnula glavom. Prava žena zna kako da zadrži muškarca…ako me razumeš.. Ne, ne razumem. A ne razumeš ni ti. Jer nisi bila u njenoj koži. I ne znaš kako je to…

Kako je kad  dođeš kući, dok čekaš da voda  za kafu provri, razmišljaš kako bi bilo dobro da otputujete negde bez dece, samo vas dvoje. Kako je kad uđe, i prepoznaš u senci i načinu na koji te gleda, na koji razgovara s tobom – da nešto nije u redu. A nije posao. I nije zdravlje. I nisu deca. I kako je kada ti po peti put zaredom kaže kako “nije ništa“. A znaš da jeste.

I kako je kada ti okrene leđa noću. I kada više nisi u stanju da ga dozoveš, jer je već miljama daleko.
I džaba nova haljina, boja kose, parfem koji je oduvek voleo. Omiljeno jelo. Omiljeni film. Omiljena poza. Sve prestaje da važi onog trenutka kada vam se pogledi sretnu i shvatiš da je gotovo.

Da nije tek bedna kriza srednjih godina. Da neće pomoći ako kupi motor. Krene na časove gitare.
Pusti bradu. Neće pomoći ni to što pokušavaš da ga razumeš. Što si spremna na sve. Što si u stanju da pogaziš i to malo ponosa. Žažmuriš. Na vikend van grada. Službeni put. Prekovremeni rad. I račune koje nikada nećeš naći. Račune hotelskih soba. Restorana.  Malih znakova pažnje.
Neće ga vratiti, jer je već otišao.

I čemu suze, dok ga gledaš kako u kofer pakuje ceo jedan život. Treba mu vremena. Uvek isto govore pre nego odu. I zaklinju se u majku, u decu, u sve što je sveto – da ne postoji niko…
Lekovita misao koja održava u životu.

N znaš kako je dok se budiš sledećeg jutra i onog nakon toga i svakog narednog – očekujući ga na vratima. Dok prebiraš po svom životu kao po kakvom žižljivom pirinču. Tražiš zdravo zrno, da te sačuva. Dok se ne vrati. A ne vraća se. Iako ne postoji niko. I ne znaš šta da kažeš deci. I ne znaš šta da kažeš majci.
I ne znaš šta da kažeš sebi. I ne znaš kako da zameniš osigurač. Ni gumicu na slavini. I ne znaš gde je polisa osiguranja. Ni kada ti tačno ističe registracija.

Ne znaš kako je kad tumaraš gradom. Kada kuvaš po navici jela koja on voli. Mirišeš njegove košulje. Čitaš njegov horoskop. Pitaš se gde si pogrešila. Pravdaš se. Sebi. Njemu. Prijateljima koji najednom prestaju da budu zajednički. Izbegavaš ih a da ni sama ne znaš zašto.

Ne znaš kako je kad čekaš da pozove. Da kaže da mu je žao. Da želi da se vrati. A on se ne javlja. Oklevaš da izbrišeš njegovo ime sa spiska stanara. Sa ulaznih vrata. Sa računa za telefon koji i dalje stižu na kućnu adresu.

Ne znaš kako je kada se nakon mesec dana javi. I kaže da želi da viđa decu. Želi da dogovorite termine. Datume u kalendaru. Prekida vezu pre nego što uspeš da kažeš bilo šta. Deca te mrze. Ti si kriva što je tata otišao. Što su popustili u školi. Pokušavaš da objasniš, da se opravdaš. Ne ide. Tata je tata.

Možda je trebalo ti da odeš, pitaš se dok im pakuješ rančeve za vikend. Jure niz stepenice na prvi zvuk sirene. Imaš ceo vikend pred sobom. I ne znaš šta bi s njim. Ribaš pločice. Piješ. Slušaš muziku. Plačeš. Čitaš stare dnevnike. Gledaš stare filmove. Ponovo piješ. Povraćaš. Ponovo ribaš pločice.
A nije još ni subota.

Ne znaš kako je kad ležiš u krevetu. Smišljaš kako da mu se osvetiš. S kim… Pokušavaš. Ne ide. Ne možeš ti to. U nedelju ti vraća decu. Sad imaš razlog da preživiš do narednog vikenda. I onog tamo.
Gde ste bili, pitaš ih. Šta ste jeli..? Odakle ti ta narukvica? Dala mi Goca. Koja Goca..? Spuštaju pogled. Ćuškaju se ispod stola. Tatina.. Ma,niko.

Želiš da je vidiš. Da se uveriš. Da postoji. Da je lepa. Mlada. Da se smeje. I da mu popravlja kragnu. Sklanja trunje s revera. Ljubi pre nego pođe iz kuće. Maše s prozora. Dodiruje tvoju decu. Tvoju decu!
Želiš da ga pitaš kakav je osećaj – zameniti jedan život drugim. Uništiti jedan život tek tako..? Ne jedan. tri. Računaš i decu. I njihovu decu. I sve one prilike koje ih nikada neće sačekati. Da budete baka i deda. Zajedno. Da budete bolesni i stari i gluvi zajedno.

Ne želiš da znaš kako je kad ne znaš s kim da ostariš.  I koja to gumica briše sve godine koje ste potrošili zajedno.? Ko vraća kusur, ako ne iskoristiš konzumaciju..? Kako to sada ide…ko od vas dvoje polaže veće pravo na uspomene? Na sve one sitnice koje si čuvala. Kamenčiće s mora. Fotografije. Kasetu sa svadbe. Slike dece.

I zato ne osuđuj. Ne lepi na nju taj prezir kao kakvu taksenu marku.  I ne govori “da je išta valjala, on ne bi…“ Valjala je. I bila dobra. Dok nije postala druga. Bivša. Izgubljen prtljag koji nastavlja da kruži na traci i kad svi odu. I ništa tu nije bilo zbog nje… ako me razumeš…

Tekst: Daniela Bakić

Photo: Piqsels