Scena prva: Badi i ja u liftu, idemo naniže. Lift ze zaustavlja na drugom i kroz ono malo stakla na vratima prepoznajem komšinicu, čeka lift s kćerkom. Ajte, ajte, kažem, i mi idemo dole. Neka, veli, sačekaćemo mi. Ok, šta je tu je, pomislim i ponovo pritisnem dugme. Svakakve džukele žive u ovoj zgradi, čujem kako govori, u onoj milisekundi…
Sedele su ispred mene u busu. Nisu mogle imati više od četrdeset i kusur – u zbiru. Mlade, lepe, isklesanih tela, kose kao za reklamu za Panten. Kako je prošlo apsolventsko, upitala je Leva. Ne znam, rekla je Desna. Nisam bila, mrzelo me da se smaram. Brate, potpuno te kapiram, složila se Leva. Ni meni se nigde ne ide. Bleja…
“… E moja suboto… e moja kućo… neka… tako mi i treba… sve nemoj, sve pusti, mama će, samo vi učite, neka – imaćete kad, kad se udate, kad svoju decu budete imale… E eto ti sad, mislim se, ustani, porani, pa gledaj odakle da kreneš… Ma, to niko ništa ne pipa po nedelju dana, samo dođu, jedu, ostave i…
Mnogo je godina prošlo otkako sam čitala Perl Bak. Dosta toga se zaboravilo, ali je slika vezivanja ženskih stopala od malena, sjajno opisana u njenoj knjizi “Istočni vetar, zapadni vetar“, ostala duboko urezana u sećanju, tada petnaestogodišnje mene. U vreme vaše i naše mladosti, skrnavljenje ženskog tela pripisivano je samo primitivnim kulturama. S užasom smo gledali fotografije žena iz nekih…
Ima tome podosta godina – sedeli smo na jednom splavu, Deki i ja. Povod lep – izlazak moje prve knjige. I nije to bio neki šljašteći splav kao ovi današnji, nego jedan od onih do kojih ni GPS ne dobacuje, do kog se dolazi kroz mrak, uskom stazicom preko bedema, sve pazeći da ne upadneš u reku. Uprkos svemu, ili…
