Svaki čovek mora da ima neko mesto kome se vraća. Mesto koje zove starom kućom. Onom u kojoj odavno niko ne živi i koja čak nužno i ne mora biti njegova. Ali je na mestu koje zove svojim. Najsvojijim. I to mesto mora biti dovoljno daleko da se do njega putuje. I put mora biti taman toliki da se oćuti,…
I kad ništa nije dobro, sve je dobro Sve je dobro dok se vraća Evo se vratilo Lito Dugo toplo ljeto počinje Sve su škole prazne ostale Ne đođe ono kad na dnevniku kažu da je došlo Dođe kad osjetiš da je tu Kad miriše, kad ga čuješ, kad ga vidiš Ta slika puna je piksela, motiva šta lito čine…
Gledam pre neki dan jednu ženicu što radi tamo na šalteru, ma nema u njoj života koliko i u onom jastučetu s mastilom. To sve nešto kilavo, sporo, gleda samo kako da utuca vreme pa da ide kući. Prebaci usput koju s koleginicom, vidim – dogovaraju se koja će da završi neke papire. A što ja, pita. Da neće neko…
Ima jedna osoba koju bih mogao voleti. Ona već ima svoju decu, muža, svoju dugu životnu priču, čak ima i svoj grad. Zavlači mi se u redove između misli i tamo trepće. Ne javlja se, ali ja znam da postoji i da me greje. Ta ista osoba zna da bih je mogao voleti, takvu kakva jeste: sa njenim zrelim godinama,…
Ima tako nekih ljudi, nakrivo nasađenih. Pa se ne daju ni povesti ni poterati. I ništa im ne valja i sve smeta, i nikako im ne možeš ugoditi. Pa ako ih zoveš, kažu “što zoveš“, a ako se ne javiš, “pa da, ni da pitaš kako sam“. A kad pitaš kako su, kažu ’’ah, kako… kako drugi hoće’’. Ima tako…
