U vreme kada sam ja načinjala dvocifren broj godina, nama je bio čelendž da ostanemo napolju do mraka. Ili da ostavimo svoje inicijale na tarabi. Ili se ne odazovemo iz prvog puta kada te majka vikne s terase. Ili da siđemo u mračni, memljivi podrum po teglu džema, sami, izbrojimo do deset i onda udarimo šturu uz stepenice. Danas, tridesetak godina…
Mnogo se nekakvog straha nakotilo u poslednje vreme. Slušam te neke ljude, pametne, sposobne, elokventne, jednom rečju – sjajne, i nešto mi baš bude teško. Jer svi se do jednog – plaše. Neskriveno, iskreno, gotovo opipljivo plaše. Pritom, to više nisu oni uobičajeni strahovi, strahovi na koje smo inače navikli. Niko se više ne plaši mraka, miševa, insekata, krvi, letenja….…
I kažeš – šta on zna, nema ni osam osnovne…? Znam, nije načitan kao ti. Klavir je video jednom, u Domu kulture. I dalje čuva VHS kasetu, Znanje-imanje, osamdeset i neka. Njegovo selo bilo domaćin. Zaharije lično dolazio da mu vidi bikove. Pobratimili se s nekim seocem podno Alpa.Primio u kuću – bračni par iz Bavarske. Florian i Brunhilde. Reč…
Sretnem pre neki dan moju komšinicu Ljilju, dole u ulazu, čeka lift. Otkad vi, Ljiljo, idete liftom, pitam. Otkad sam se dozvala pameti, kaže. Dvanaest godina sam ja išla pešice na šesti sprat…! Svaki dan, bar po tri puta. Gore-dole, gore-dole, kao da nemam pametnija posla… Jer znate, dušo moja, lift ima sajlu, a sajla može da se otkači, i…
Znaš li ti koji je dan danas? Nedelja..? Ne pitam te to… Koji je datum? Tri…ne, četrnaesti februar… Dobro, i..? Šta i..? Ništa mi nisi kupio. A dan zaljubljenih je. Pa..? Pa ništa. Samo kažem. Mnoge će se žene i devojke danas naljutiti, mnogi će muškarci u pet do dvanaest donositi kući neke, u zadnji čas kupljene poklone, pokušavajući da…
