– Ali, mama, nisam ja kriva… sam je skočio na mene… – Nisi..? Nego ko je kriv..? Ko..? Da nije moj pokojni otac došao i odvezao ga..? Ne bi on preskočio ogradu onako, iz čista mira. Mora da si ga čačkala. – Nis.. – Jesi, jesi sigurno… I brate mili, što ti uvek moraš da napraviš neku glupost..? Kako su…
Zvuk je dolazio izdaleka. Dalek, nerazgovjetan, šuštav poput loše stanice na radiju. Nestajao bi i vraćao se – pomiješan sa škripom kočnica, hukom sirene, vjetra, pasjeg laveža, dječijeg plača, uzdaha nekog nepoznatog starca na samrti. Potom su došli glasovi. Duboki, usporeni poput ploče na trideset i tri obrtaja – razlijegali bi se prije nego što je uspjevala da ih razazna…
Baš ti zavidim, rekla je Donka, dok smo zatvarale smenu. I ne samo ja, nego i sve one tamo – dodala je i pokazala rukom na šalter koji nas je delio od četiri usahle blagajnice. Isprva sam pomislila da će reći da dobro izgledam za svoje godine, da imam lepu kosu ili prosto istrtljati jednu od onih gluposti koje žene…
– Brate, mnogo su bezobrazni. – rekao je, podigao ruku i prstima opisao krug u vazduhu, što je konobaru bio jasan znak da ponovi turu od dva velika točena piva. – Ko…? – Šta “ko“..?! Ova deca današnja, moji, tvoji, svačiji… Brate, mene je ćale lemao k’o vola za svaku sitnicu. Ovo danas ne smeš ni popreko da pogledaš. Podvikneš…
Dolaze svakog dana u isto vreme. Tačno u dva i po. Ona, on i troje dece, kao Daltoni, jedno drugom do uveta. Dve devojčice i dečak. Dečak je najmlađi. Vidi se da su gurali do sina. Sinčine, slutim već. Muškarac ima suviše ozbiljno lice za svojih trideset i kusur. Hoda ispred svih, gega se sporo, poput gusana. Usput nešto prebira…
