Dva i pedesetdva. Neko zvoni. Nešto zvoni. Spavam. Krajičkom budne svesti napipavam sat. Pa telefon. Pa Vladu. I opet telefon. Stiskam one dugmiće i pomislim – mama. Uvek mi ona pada na pamet, kao da celog života onaj baksuz u meni očekuje da mu usred noći saopšte lošu vest. Brinem, tačno je. A brige su molitve za ono što ne…
Ama zamal’ se ne udavih kad mi Vlada, onako usput, za ručkom reče da mu je Rođa pre neki dan tražio dve hiljade evra na zajam. Šta će Rođi dve hiljade evra? Da kupi auto. Zar on nema auto? Ima, al’ sad kupuje sinu. Aha. Ček’ malo…? Onom sinu što ide u srednju školu? Pa da, reče moj muž. Puni…
Spava sad, rekla je Sandrina majka i pažljivo zatvorila vrata. Lekari su rekli da treba mnogo da se odmara, dodala je. Nisam znala šta da kažem. Smesti se ti, dušo, sad ću ja…rekla je i odgegala u kuhinju. Sedela sam na kauču, zagledana u njene fotografije. Bile su posvuda, na malom stočiću, komodi, zidovima… Na svakoj je bila nasmejana, srećna.…
Na nepristojna pitanja: Kol’ko imaš godina Kila Para u šteku Ispita do kraja Kad si jutros ustala Zašto spavaš do podne Šta si spremala za ručak Što ti ovaj veš stoji ‘vako Kolika ti je plata Jel’ to sa ili bez toplog obroka Primaš li regres Zašto ne radiš Zašto radiš Za koga si glasala Kad planiraš da se udaš…
Znam da živimo u zemlji u kojoj ni ljudi baš ne stoje najbolje. Znam da je iz perspektive nekog ko je izgubio člana porodice ili nekog svog, vrlo sebično patiti za psom, mačkom ili vevericom. Znam da je, iz naše odrasle perspektive, to često “samo ljubimac“. Ili samo ribica, ili ptica ili šta već. Znam da mi, stariji, imamo svoje…
