Voz od Moskve do Vladivostoka putuje sedam dana .
Legenda kaže da mladi verenici, pre nego odluče da se uzmu, kreću na put dug 9.298 kilometara, kako bi zaista upoznali jedno drugo. Ukoliko i nakon nedelju dana provedenih u istom kupeu ni jedno od njih ne siđe s voza na nekoj od 64 stanice – mogu se nadati priči sa srećnim krajem.
Nešto slično se i nama dešava ovih dana. Karantin.
I koliko god mislili da se dobro držimo, i da ćemo lako izgurati, sručnjaci se slažu u jednom – svaki boravak u zatvorenom prostoru je stresan. Čak i kada ga delite s najbližima. Ili bolje reći – naročito kada ga delite s najbližima.
Na početku izolacije imala sam trenutke u kojima sam se iskreno iznova zaljubljivala u svog muža. On je divan. Pogledaj kako je priseban, kako samo brine o nama… Ne poznajem mnogo muškaraca koji bi to uradili. Nakon jedva nedelju dana, stvari su se promenile. Jer, on je tako neodgovoran… Da mu je stvarno stalo, već bi našao načina… Mislim, jel’ moraš baš sad da pričaš, vidiš da pokušavam da napišem nešto…? O, korono, dođi i uzmi ga. Uzmi me.
Ok, to je normalno. Svi ćemo proći “honey moon“ fazu i svi ćemo proći kroz konflikte. I svi smo različiti. Različito reagujemo na okolnosti koje su nas zadesile.
Teoretski, situacija je održiva. U praksi, priča se komplikuje.
Dakle, osim ako se niste upoznali pre mesec dana, većini parova ovo nije prvi put da provode vreme zajedno. Išli ste na odmore zajedno, zar ne? U redu, ali čak i na letovanju ste imali priliku da, ukoliko vam se nešto ne dopada, naprosto odete – na drugi kraj plaže, u sobu ili restoran. Ovde taj luksuz nemate i zbog toga ljudi ’’pucaju’’. A pucaju i veze, čak i one koje su do juče važile za stabilne.
U normalnim okolnostima, većina parova koje poznajete će reći da vole da provode vreme zajedno i u krugu porodice. Priznaće da je upravo to ono što im nedostaje sve ove godine. Vreme koje bi posvetili jedni drugima. Bez posla, mejlova, poziva, obaveza… Sada – kada tog vremena imamo i na pretek – brakovi nam, gle čuda, vise o koncu. Zašto…?
Zato što ta iznenadna bliskost nije bila naš izbor. Zato što ovo nije letovanje na Halkidikiju. Nije čak ni ruski voz. Karantin nam je nametnut, kao jedini način da zaštitimo jedni druge. Ukoliko želimo da opstanemo, što pre moramo naučiti da se podnosimo, i to u pravom smislu reči.
Čak i ukoliko je samo dvoje ljudi u priči – već je dovoljno komplikovano. Sve ono što ste voleli kod svoje jače, lepše ili kakve god polovine, u jednom trenutku će početi da vam smeta. Ono što niste voleli, ali ste u mirnodopskim uslovima umeli da se nosite s tim, sada će vas dovoditi do granice ludila. Možda i dalje.
Ukoliko oboje radite od kuće, i pritom imate decu – šta da vam kažem – naoružajte se strpljenjem. Poneko sredstvo za smirenje neće škoditi.
Ne samo što ćete morati da naučite da stoički istrpite jedno drugo, već i da zarad dece, ostanete pribrani i na svaki mogući način izbegnete sukobe širih razmera. U normalnim okolnostima, jedni drugima uglavnom olakšavamo život. U nenormalnim – čini se da samo i jedino otežavamo. Kako se onda ponašati u svemu tome, u skučenom prostoru i situaciji kojoj se kraj i ne nazire…?
Uvedite rutinu. Čovek je biće rutine i voli da igra po unapred zadatim pravilima. Svako izmeštanje iz uobičajenih tokova, pravi pometnju u glavi. Nađite nešto što volite da radite, i radite to svakog dana u isto vreme. Ako je to čitanje – čitajte, ako je spavanje – spavajte. Koliko god vam u početku delovalo suludo – pomoći će vam da sačuvate zdrav razum. A razum će u nadolazećim danima, biti vrlo deficitarna kategorija.
Iako podseća na komični status koji kruži društvenim mrežama ovih dana – hodajte po kući, menjajte mesta, ne zadržavajte se predugo u jednom prostoru da vam se ne bi ogadio. Doručkujte u kuhinji, ručajte u dnevnoj sobi, popijte popodnevnu kafu na terasi i radite to smišljeno. Izmeštanje iz jednog u drugi prostor stvara preko potreban osećaj kontrole situacije.
Ograničite svoje vreme na društvenim mrežama na onoliko koliko je neophodno da se uverite da su svi koje volite i do kojih vam je stalo – dobro. Sve preko toga će vas dodatno opteretiti. Koliko god možete, klonite se i telefona. Dugi razgovori bez nekog posebnog smisla, znaju da zamore.
Izolujte se. Ma koliko apsurdno zvučalo, napravite granice. Razdvojite se. Radite nešto što vas ispunjava, u svoja četiri zida i bez publike. Sedenje u dnevnoj i gledanje vesti do beskonačno – vrlo brzo dovodi do zasićenja. Ukoliko niste u prilici da se izdvojite, nabavite slušalice. Sačuvaće vam sluh i još ponešto.
Ne shvatajte sve lično. Ostavite ego za neka bolja vremena. Poštujte tuđe želje i tuđi prostor. To što vaša deca ne žele da razgovaraju s vama, baš u ovom trenutku, ne znači da vas ne vole. Kada budu spremni za priču, saslušajte ih. Stvarno saslušajte, nemojte samo forsirati svoje viđenje stvari. Iznenadićete se koliko pametnih stvari možete da naučite od dece.
Ne brinite, šta god da uradite – ne možete mnogo pogrešiti. Čak iako pogrešite – popravićete. Jer legenda kaže da nas na kraju tunela sve čeka svetlo. Samo treba izdržati dovoljno dugo. Do sutra.
Ili barem do Vladivostoka.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar