Kada su, hiljadu osamsto i neke, braća Grim napisala Crvenkapicu, nisu ni slutili da će dve stotine godina kasnije u jednom Beogradu, u jednoj ulici koja nosi njihovo ime, jedan stariji bračni par biti pronađen mrtav i to ni manje ni više nego nakon tri godine. Ni ja nisam slutila da će to biti prva vest koja će me sačekati po povratku u zemlju, praktično samo par minuta nakon što nas carinik na Rači upita “jel’ imate nešto da prijavite“.
Imam šta da prijavim. Imam da prijavim da sam odrasla na toj istoj Crvenkapici čija je baka, kao što znamo, živela na drugom kraju šume, u maloj osamljenoj kućici. Imam da prijavim da se dobro sećam početka priče kad majka kaže Crvenkapi da je baka bolesna. Odnesi joj košaricu s hranom, popričaj s njom, ne šetaj po šumi i vrati se do večere. I tako, ona krene kroz šumu, sretne vuka i znate kako već dalje ide.
Na kraju se pojavi dobri lovac i spasi stvar.
Imam da prijavim i to da sam u to vreme imala pet-šest godina i da sam se pitala zbog čega nisu napravili kuću bliže bakinoj a ne čak na drugom kraju šume. Da su, recimo, baku smestili u letnju kujnu, Crvenkapica ne bi morala da zapuca sama kroz šumu, ne bi srela vuka, vuk ne bi pojeo baku i Crvenkapu… al’ dobro sad, ko sam ja da im kvarim priču, pa jel’…?
Imamo mi naše priče. Ružne priče. Priče u kojima ljude po tri godine niko ne potraži. Ne pozove da pita kako su. Treba li im šta. Jesu li živi…?! Imamo mi naše priče koje svako malo – zaprepaste javnost. Koju crnu javnost, da pitam ja vas!? Onu javnost koja se ne skida s društvenih mreža…? Onu javnost koja se kune u empatiju..:? U dobrotu..? U suživot…?
Kažu – dešava se. Naročito u velikim gradovima. Kažu – ne može tek tako da se uđe u stan. Potrebno je da upravnik zgrade pokrene priču. Potrebna je policija. Potrebno je prisustvo dva svedoka. Ali avaj, zgrada nije imala upravnika. A i svedoci se teško nalaze ovih dana.
Dobro. Dva svedoka koja će posvedočiti da je dvoje ljudi nađeno mrtvo nakon tri godine – nije lak posao. Ali šta da radimo sa preostalih šest miliona i devetsto i nešto hiljada nas koji svakodnevno svedočimo nečijim životima…? Šta da radimo s onima koji žive tu, pored nas? Prolaze pored nas? Ljubazno se jave, pridrže vrata..? Kako da objasnimo da smo isti oni mi koji se na društvenim mrežama kunemo u ljudskost i empatiju, dozvolili da dvoje ljudi – nestane..? I da nikome taj isti nestanak ne bude sumnjiv, ni posle nedelju, dve, pet..? Gde je ta samilost, gde je to poštovanje prema starijima..? Gde je nestao komšiluk? I gde su nestali ljudi? Jesmo li socijalna bića ili nam je mesto među vukovima, u šumi…?
Kako mediji nezvanično saznaju – bračni par je imao probleme. Dobro, i…? Svi bračni parovi imaju probleme. Bili su glasni. Ok, svi smo ponekad glasni. Onda su se, vele, utišali. Dobro, a šta je bilo pre toga..? Ne pitam da li se neko za života tih ljudi obratio policiji ili centru za socijalni rad. Pitam da li im je neko pokucao na vrata – dok nije bilo kasno? Da li je neko pitao kako su? Pozvao telefonom? Da li je iko imao ikakav kontakt s njima? Ili smo svi, kolektivno, ili još bolje – čoporativno, naprosto okrenuli glavu…?
Biće da jesmo. Jer ono što ne vidiš – toga i nema. Uostalom, imamo mi i naših briga, pa jel…!? Ko još ima vremena da se bavi tamo nekim… I nisu tu sigurno čista posla… Uostalom, šta imam ja da se mešam – njihov život – njihova stvar.
Ok. Možda je njihov život i bio njihova stvar, ali je njihova smrt – naša stvar. I naša sramota. Setite se toga kada sledeći put gurnete ključ u bravu i kada vam se one sekunde neprijatne tišine, dok se lift penje na peti, a vi ne znate šta biste progovorili s komšijom, učine kao godine…. Setite se svih onih priča o komšiluku koji vas je čuvao kada ste bili mali, setite se vrata koja se nikada nisu zaključavala, setite se kako su komšije priskakale prve, uvek i svuda i kako su ljudi od kojih nas je delio red cigala i nešto maltera često bivali bliži nego oni s kojima delimo hromozomsku građu. Setite se kako smo nekada znali za tu, danas tako stranu reč, susjed – u prevodu, neko ko sedi pokraj nas. Su-sjed. Su-sjeda.
Znam da je vreme ludo. Znam da ga niko od nas nema dovoljno. Ali nakon što siđete s društvenih mreža, nakon što izlajkujete sve selfije, nakon što skinete svoje šminke i nanesete svoje hidratantne kreme, nakon što okačite još jedno srculence na fejs, dva tri “ljub-ljub-grl-grl“, nakon što tako lepo i virtuelno izvolite ceo svet i sve ono što smo kadri da plasiramo jedni drugima kao život, pogledajte se u ogledalo i pomislite da starite. Pomislite da vam roditelji stare. Pomislite da biste vi sutra mogli nekome zasmrdeti ispod vrata. Pomislite da bi vama mogla zatrebati baš ta dva svedoka. Pomislite da svi mi možemo završiti u priči koja će isto tako “zaprepastiti javnost“ a koja, kao i sve pre nje, počinje sa “kako mediji nezvanično saznaju“. Pomislite da pored vas žive ljudi. Pravi ljudi. Ljudi čiji je rok trajanja pri kraju. Ljudi koji možda ni sa kim nisu progovorili danima. Ljudi koji nemaju nikog svog. Ljudi koje niko ne zove.
Zato se javljajte komšijama. Zastanite. Su-sjednite. Započnite neku priču. bilo kakvu, o bilo čemu. Pa taman ona započinjala sa “bila jednom jedna devojčica…“. Dalje znate i sami, niste mali.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar