Veliki Kjerkegor je još 1853. godine napisao “Kada bi dnevna štampa, kao i svaki drugi zanatlija morala izvesiti svoju firmu, trebalo bi da na njoj stoji: Ovde se ljudi demoralizuju, za najkraće vreme, u najvećoj meri i po najjeftinijoj ceni“.
Ne znam šta ga je, jadnika, navelo na tu pomisao ali znam da je Bečki ‘’Jutarnji list’’, davne 1934.godine imao rubriku s čitavim nizom oglasa lične sadržine u kojima su ‘’teško pogođene od dugotrajne nesrećne ljubavi’’ izvesne gospođice tražile ‘’utehu kod plemenite i slobodne gospode’’, neke druge ‘’dobro situiranu stariju gospodu radi financijalne pomoći’’. Tako se mogao videti oglas u kome ‘’dve gospođe ispod 39 godina, šlank, traže dva prijatelja do 40 godina koji su ih voljni materijalno potpomagati’’, ili ‘’mladić simpatične vanjštine i pristojnih manira traži stariju damu za zajedničko putovanje. Ostalo po dogovoru.’’ Bečka škola. Hau jes no.
Dve godine kasnije, zagrebačka izdavačka kuća “Gaj“ objavila je knjigu pod nazivom “Žurnalizam – razarač čovječanstva“, autora Sulejmana Dževadpašića, koji je žurnalistiku nazvao mestom iz kojeg dolazi najmoćnije i najšire moralno zlo i kvarenje čovečanstva. Ponavljam, pričamo o hiljadudevetstotrideset i šestoj godini. Tražilo se i nudilo i tada, ali je svet imao kakve-takve granice.
Kad sam ja bila mala, a to i nije bilo baš tako davno, granice su i dalje bile prisutne. Svaki kiosk koji je držao do sebe, časopise eksplicitnog sadržaja sklanjao je u stranu, tamo negde ispod Oslobođenja, Novosti, Politika, Bazara i Praktičnih žena. U ono vreme nisi baš mogao da staneš da kupiš kartu za prevoz a da ti tek tako ispred očiju sevne nečije, da izvinete, dupe. Znalo se gde je dupetu mesto. Znalo se ko to isto dupe kupuje, ko ga nosi kući i krije ispod kreveta.
Nekad se znalo i to da je zadatak svakog ozbiljnog novinara da odgovori na pitanja – ko, šta, kad, gde, kako i zašto. Ali to je bilo nekad. Danas nam novinari (ako se tako uopšte mogu nazvati oni koji inicijalima potpisuju svoje tekstove), guraju prst u oko, ispipavaju granice do kojih smo spremni da kao društvo idemo. Granica dobrog ukusa je davno pređena. Pitanje je samo gde se neukus završava i ima li dno uopšte kraj.
Mogla bih da nadugo i naširoko raspredam o tome šta je novinarstvo, ono kojem nas uče na fakultetima i koje susrećemo u ozbiljnim udžbenicima. Ali ostaviću to za neki drugi put. Novinarstvo, ili ono što je od njega preostalo, nije se ni očešalo o udžbenike. Ali dobro, možda i nije u tome problem. Ne treba ti udžbenik da znaš šta nije u redu. Čak i mi koji se godinama svesno branimo od tabloidizacije, jeftinih klikova i bljuvotina sa naslovnih strana, znamo da u redu nije – ništa.
Jer ovo nisu novinarski naslovi. Ovo nije čak ni potreba da se zadovolji osnovna ljudska radoznalost. Ovo je dokaz da se nismo odmakli od hleba i igara, da je naš mozak u stanju da obradi samo ograničenu količinu, po pravilu, trivijalnih informacija, da se češće vežemo za fotografije nego za tekstualne sadržaje a i kad rešimo da pročitamo nešto, ne idemo dalje od naslova. Pametniji su odavno popustili. Glupi pišu. Još gluplji čitaju.Najgluplji gledaju slike. O ratovima na estradi. O splavarkama. O rijaliti parovima. O tome koja je zaboravila da obuče gaće. O glodarima u vitrinama. O propalim brakovima nekakvih mediokriteta. O šok tvrdnjama,
Je li to sve što nas zanima? Možemo li bolje? Možemo li da dobacimo dalje od “Gledaoci zanemeli…Priznala kada je izgubila nevinost…Nastao muk…Ovakvu je niste videli…Novi detalj drame na Voždovcu….Blokirao ih zbog prozivki…Nikad vrelijim izdanjem pomutila um jačem polu….Ne prestaje da šokira javnost…I nakon operacije želuca, zadrugarka vodi borbu s kilažom…Sve oči ponovo uprte u prelepu voditeljku…Ne znaju ko im pravi decu…Gori u mrežastim čarapama…Nećete verovati u kakvom luksuzu se baškari…Isplivali svi detalji…Pukla četiri hiljade evra za kvadrat…Zapalila Dubai…Muškarcima popadale vilice….Ovo je njeno pravo ime…Uskoro će sve biti otkriveno….Bacio francuski ležaj na nju…Pokušali su da me vrbuju za bavljenje elitnom prostitucijom…Nogom šutnuo direktora i počeo da pije…Ori se spavaća soba…Njeno srce pripada mužu biznismenu…Razočarana u bivšeg dečka…Ovo je moje pravo lice…Jednim potezom šokirala sve prisutne…Prvi put u javnosti s mlađim dečkom…Afterke i sponzoruše molim da ispoštuju slavu…Osvanule šok fotografije….Iako pozira u tangama, mama je konzervativna…Čeka nas potop.“
I neka, dabogda se sve potopilo. Nek’ samo vodozemci ostanu. Ostali – po dogovoru.
Eto.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar