Bebo, one su opasne ribe. One Dubai poznaju kao svoj džep. One upiru prstićima u kameru. Nemaju mimiku. Nemaju bora. Njihove oči su nestvarno plave. Pogledi čelični. Obrve crtaju ‘’na opasno’’. Njihova poprsja dodiruju bradu. One svoja ulepšavanja zovu ‘’remontima’’. One “sa mnom“ pišu zajedno.
One su arogantne. Uskog nosa. Širokih kukova. One se mazno njišu. Zabacuju svoje nadograđene kose. Svojim dugim noktima senzualno dodiruju usne. One se ne bude pre dvanaest. Ne skidaju šminku pred spavanje. Samo dodaju novi sloj sledećeg jutra. One rade bradu. Obraze. Usta. Trepavice. One se provlače kroz filtere. One su beskrajno zaljubljene. U sebe. U svoju sliku o sebi. U svoje male nosiće. U svoje isenčene jagodične kosti. U svoje meko L. “L“ dvogodišnjakinje.
One su tu da vam objasne sve. Da pauza u vezi znači da želi da te vara. Da sa dvadeset i kusur nisi premlada za retinol. One ne praštaju. One se svete. One ti šalju ortake. One se šibaju. One upisuju nekakve akademije za lepotu.
One se gnušaju poslova. Običnih smrtnika. Praznih novčanika. Svega ‘’ovozemaljskog’’. One su predodređene za velike stvari. Velike svote. One zaboravljaju svoja detinjstva provedena u trideset i tri kvadrata. One zaboravljaju periferije s kojih su došle. One zaboravljaju naglaske na kojima su progovorile. One se jedna drugoj obraćaju sa Bebo.
One nemaju zanimanja. One su same sebi zanimanje. One su same sebi kapital. I osnovno i obrtno sredstvo. Svu neto dobit odmah ulažu. U sebe. U neke nove remonte. One su napucane. Neodredivih godina. Mlade. Stare. Ko bi to znao..?
One se mrze među sobom. One nemaju slabosti. One se drže svojih principa. Tu, na mrežama su najjače. Nepobedive. U helankama koje se usecaju među butine. U majicama koje jedva da išta pokrivaju. Njihove grudi su plastične. Njihova lica su plastična. Njihova kosa – sintetička. I sve je na njima – veštačko. One su imitacija imitacije. Jeftina zabava za narodne mase.
Ali one su opasne ribe. Jedne od onih koje će učiniti sve da ostanu tu gde jesu – koliko god mogu. One ne pitaju za cenu. A cena je previsoka, kad mladost staviš pod hipoteku.
Ne mare. Jer žele sve i žele sad. Jer rok trajanja im ističe. I nema tog reda u koji će stati. Nema tog puta koji će prelaziti – korak po korak, stepenik po stepenik. One nisu nevaspitane. One su samovasipatane. One su sa svima na ti. Može im se. Stid su, ionako ostavile kod kuće, one iste kuće na periferiji, u onoj kutiji od cipela, ispod kreveta, u kojoj je devojčica u njima nekada skupljala salvete.
One su beskrupulozne. Ne boje se ničega. One su same sebi religija. Same sebi – Bog. Njihova obećanja su sa šest nula, njihova kumstva pucaju na zadnjim sedištima. One su neustrašive. Gaze preko svega i svih. Njima cilj opravdava sredstvo. Njima je Makijaveli nekakav dizajner, valjda. Pravi cipele..? Jel..?
One zaboravljaju da, nakon izvesnog vremena, kad Makijaveli izađe iz mode, čak u cipelama od million dolara, svaki korak vodi naniže i svaki put u nikuda. Bebo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar