Pošto kilo..?!

Paradajz, četristo dinara – kilo.
Tačno znam šta bi mi rekla.
Jeste, tako vam i treba. Jesi kupila rasadu?
Nisam.
A onolika zemlja propada… Bolje da sam je poklonila, nego što sam je vama ostavila…
Dali smo pod kiriju.
Šta..?
Pa zemlju, onu do vode.
Kome?
Đokovićima. Da poseju žito.
Aj’ bar su naši. A i vi ste mogli da posejete žito… Niste sakati.
Nismo. Al’ smo u Beogradu.
Pa..?
Pa ništa.
Četiri stotine, kažeš…?
Aha.
Pa je li čemu..?
Šta znam. ‘Nako… Crveni se.
Ništa to ne valja, to ti je samo poprskano da zarudi. Nemoj da daješ deci.
Zbog dece sam ga i ku…
Šta si pravila danas za ručak? Subota je…
Cezar salatu.
Dobro – salatu. Šta još?
Ništa. Cezar salata je obrok. Ceo.
Budiboksnama. U moje vreme…
Znam, baba. Ali nije tvoje vreme. Ovo je ceo celcit obrok. Ima zelene salate, paradajza, krastavaca…
Pošto je kilo..? Krastavaca..?
Stodevedeset.
Ih… stodevedeset im majki…!
Ima i luka, mladog, i crvenog i sira…
Domaćeg..?
Pa ne baš skroz domaćeg.
Šta fali domaćem…?
Ništa, al’ u Cezar ide parmezan, onako tanko, na kriščice….
Ništa ti ja to ne znam… kod mene se nije jelo na kriščice… Nego onako – redno. MIsliš da ste od “kriščica“ porasli…?
Ne mislim. Ali ima i mesa.
Mesa..? Kakvog..?
Pilećeg. Belog.
Pošto je sad…?
Osamsto kila.
Jel’ bar to domaće…?
Otkud znam, piše “proizvedeno u Srbiji“…
Malo morgen proizvedeno u Srbiji…
Pa dobro baba, šta ja sad sa radim… da gajim piliće na terasi..?
Ne moraš na terasi. Ali imaš zemlju… Imaš i kokošinjac. Kupi piliće na proleće, u’rani, na jesen kolji…
Jes’ ,baba, baš ću ja da mlatim sa sekirom po dvorištu…
I to što kažeš… Ni kad sam bila živa, nisam mogla da se oslonim na tebe, tebi sve to bilo gadno… perje, drob, džigerica… A voleli ste da jedete – kad baba spremi…
Dobro, bre, baba, ne počinji opet…
Šta “opet“…?! Sto puta da ponovim, džaba. Vama ne vredi govoriti. I šta sad radiš..?
Sad..? Pa ništa… Mislila malo da poradim po kući.
Ne laži. Lakiraš nokte.
Pa dobro, mislila sam – posle, kad nalakiram.
I piješ.
Samo jedna čaša, baba. Vino je, nije rakija… Tamjanika, pomiriši…
Od Tamjanike se počinje. Za dve godine ima da nakrećeš lozu krišom u špajzu…
Bože, baba..!? Ti o meni baš imaš onako jedno lepo mišljenje…
I taj lak ti ništa ne valja.
Što..?
Zna se ko maže crveni lak na nokte.
Ko, baba..?
Znaš ti ko. I kol’ko si para dala na to..?
Četristo dinara.
I to – četristo…?! Ima li išta na ovom svetu za manje od četristo dinara…? Znaš li ti šta si sve za četiristo dinara mogla da kupiš u moje vreme…?
Znam, baba, ali… inflacija…
Opet..? Dobro je da sam umrla, da ne moram da gledam… Nego, jedu li tu tvoju salatu..?
Jedu.
Šta će, veselnici, moraju, kad nema ništa drugo. Za dva sata ima opet da ti kukaju da su gladni… vi kod mene nikad niste bili gladni. A niste ručali salate.
Dobro, baba, aj’ nemoj sad opet ispočetka…
I supe je bilo, i mesa i krompira i gibanice i uvek sam vam mesila, da bude nešto slatko…
Zato nam i jeste ov…
Šta si rekla..?
Ništa, baba.
Paradajz da posejete obavezno. I to sad, u narednih nedelju dana. Jabučar. Posle ima da bude kasno. Al’ tamo pozadi vinjage, tamo uvek ima sunca. Paradajz traži sunce. Kaćete na selo..?
Ne znam, baba, bili smo za Vaskrs. Poskupeo benzin.
Kol’ko je sad…?
Preko dvesta.
Naopako…
Pa naopako, baba, znam.
Pa dobro, neka je. Ionako trošite na gluposti. Kupi karnister goriva, da imate u kući. I posadi taj paradajz. Znam ja što ti pričam. Meni ovde ni iz džepa ni u džep. Ja ti to zbog tebe govorim. Zbog tvoje dece…
Dobro, baba, dogovoreno, posadićemo.
Nemoj ti meni “posadićemo“… Ima da dođem da vidim.
Znam.
Jabučar, jesi zapamtila…?
Jesam.
Jabučar.
Jabučar, baba.
Ajde, idem… A ti manje ljoskaj tog laka. Ne mora triput da se premaže. I to sve košta.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels