Sećam se kao da je juče bilo – mart dvehiljade dvadesete. U spavaćoj sam sobi, radni je dan, rano popodne, u rukama imam priručnik nekakvog bivšeg marinca. Kako preživeti u prirodi, piše na koricama.
Počinjem da čitam, i kao i svaki štreber – zapisujem sa strane: Kompas. Dva kompasa, ako se jedan pokvari. Signalne rakete. Dopune za signalne rakete. Tu se već smorim i pređem na deo ’’kako ne umreti od gladi i žeđi’’. Poduzimati sve mere da se smanje potrebe hrane te da se najracionalnije uportrebe raspoložive količine. Smanjiti fizičke napore, a time i energetske rashode organizma, piše. Zatvorim knjigu, odem u kuhinju, omlatim pola šerpe pasulja, onako – bez hleba, zakucam se u krevet i zaspim. Probudim se s grižom savesti i gorušicom.
Od tada su prošle dve godine. Preživeli smo zatvaranja, otvaranja, barem pedesetak narednih ključnih nedelja, izgurali smo nestašice i brašna i kvasca i respiratora i svega. Radili i kod kuće i van kuće. Sticali on lajn akademska znanja. Zaboravili šta su gosti. Šta je bioskop. Šta je koncert. Setili se kako je lepo kad je čovek zdrav. Gurali kako smo znali i umeli. Neke ljude gubili. Neke dobili. I taman kad smo pomislili da smo ’’zaravnili krivu’’ i da je kraj blizu, da ćemo ove godine normalnije disati, putovati, planirati, živeti – ne lezi vraže, eto ti ga opet neki mart.
I opet sam u spavaćoj. Sedim i buljim u ekran, skačem s jednih vesti na druge. Baš dugo nisi ništa pisala, kaže mi Deki. Ne mogu, govorim. Nemam o čemu. Ih, ti – nemaš o čemu? Pa nemam. Sve sam svoje teme potrošila.
Sad mogu samo da napišem kako mi je dosta svega. I kako sam malo (ok, malo više) umorna. I kako bih najradije zaspala na jedno par godina, pa me probudite kad sve prođe. I kako mi se smučio ovaj grč koji živimo. I kako je strašno to što je ludilo uzelo maha, i što se kraj ne nazire. I što se svakim danom pitam – da li smo baš zaslužili ovu zemlju na kojoj živimo. I da li je možda stvarno vreme za neki reset, vraćanje na fabrička.
I kako mi je muka i od onog što nam se servira i od onog što se od nas sakriva i od informacija i dezinformacija i od statistike i od balistike i od toga da odjednom svi imamo mišljenje o svemu i od toga kako preko noći od ’’vrsnih epidemiologa’’ postajemo ’’vojni stratezi’’, analitičari geopolitičkih prilika i šta sve ne.
Da pišem o tome kako uporno pokušavam da sačuvam to zrnce razuma, da povežem uzroke i posledice, izvedem neke svrsishodne zaključke i kako, i pored najbolje volje, ne uspevam? Ili o tome kako bar četiri puta dnevno poverujem u teorije zavera. I isto toliko puta ubedim sebe da je nemoguće. Da ne može biti istina. Da nismo baš tolike zveri. Da se ponešto iz istorije i naučilo. Bar malo. A nije. Očigledno nije.
Ili da pišem o tome kako je juče žena u prodavnici natovarila puna kolica brašna i kako nije pokušala ni da sakrije taj samozadovoljni izraz lica. Da pišem o tome kako sam iz radnje izašla sa pola hleba i dva zvrka pite s mesom jer mi ništa drugo nije palo na pamet? Da pišem o tome kako sam prekjuče, po prvi put u životu, nasula pun rezervoar dizela i kako je osećaj ’’samozadovoljstva’’ izostao.
Ili možda da odmah pređem na to kako još uvek nisam raskitila jelku, a mart je, i neka je – jer ja ionako počinjem da gubim svaku predstavu o vremenu, osim kad razmišljam o tome koliko nam ga je svima preostalo.
Hoćeš da pišem o tome kako smo pre mesec dana išli da gledamo onu kuću na Fruškoj gori i kako sam, kunem ti se, mogla da nas zamislim tamo u nekoj našoj dalekoj, dubokoj starosti, kako sedimo ispod one loze i kao ti, već uveliko sed, popravljaš remen na kosačici a ja, u krilu držim vanglu, i ruke su mi do lakata u testu, jer su nam se deca najavila, a deca vole uštipke. Hoćeš da pišem kako mi je sad svaka pomisao o starosti, i to ne samo mojoj ili tvojoj, već svačijoj starosti – strana?
I kako me prođe jeza kad pomislim na decu, i našu i svačiju na svetu…? I kako noću ležim i prebiram po glavi koliko sveća imamo u kući, za ne daj bože, i koliko dugo može da stoji pirinač a da se ne pokvari, a onda se ujutro probudim, našminkam, sednem u kola i odem na posao kao sa je sve u najboljem redu? Kao da je sve normalno?
Hoćeš da pišem o tome kako mi je koncentracija – nula. Kako ne uspevam da pročitam ni dve prostoproširene rečenice. I kako mi jedan deo mozga razmišlja kako bi bilo dobro na vreme rezervisati onaj smeštaj na Braču, dok mu se drugi deo smeje. Cereka. Stvarno misliš da ćeš dočekati Brač..? Da će iko od nas dočekati nekakve svoje Bračeve, nekakve dvokrevetne, s pogledom na more…? Ha..!
Hoćeš da pišem o tome kako konstantno saobraćam na relaciji od ’’biće sve ok’’ do ’’ima sve da nas sprže’’. Ako nas, nekim čudom i ne sprže, bićemo željni svega. Pa ponovo pomislim na onu s kolicima punim brašna. Koliko li će joj potrajati? Koliko bi nama potrajalo…? I šta bismo uopšte s tolikim brašnom..? Mesili hleb..? Pekli – a izvini, gde tačno, mislim – ako ne bude struje? Na kom šporetu na drva? Onom na selu? A kako da odemo na selo, ako nema goriva? Jer u jednom trenutku svakako neće biti ni goriva. A ni šporeta. Ni drva. A možda ni sela.
Hoćeš da napišem kako do podne guram normalno, razmišljam kako je vreme da ofarbam izrastak, sredim nokte, napravim nešto slatko za nedelju, kako čekam rezultate hormona štitne, ljutim se na samu sebe jer sam blatnjavim vratima od kola zakačila svoj lepi kaput, znaš onaj – boje bele kafe, onaj što sadrži 80% čiste vune i 20% angore, a od podne govorim sebi kako nema smisla farbati se dok je planeta na ivici opstanka, kako nokti mogu da izdrže još neki dan, kako je greota arčiti tol’ki šećer na tulumbe i kako plemenita vlakna, a naročito angora, verovatno gore brže od sintetičkih.
Hoćeš da napišem kako se osećam nespremno i nesposobno, jer nemam plan b, nemam svoj mali vrt, nemam plastenik, ne znam šta je permakultura, nemam alternativne izvore energije, plaši me to ’’preživljavanje van sistema’’, nemam štek, nisam investirala u kriptovalute, ne razlikujem otrovne pečurke od jestivih, na pijaci su mi uvalili glog umesto borovnica? Hoćeš da napišem kako ne znam šta će biti s kućom… Jel’ stvarno hoćeš da pišem o tome..?
Pa piši.
Pa, dobro, evo pišem.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar