Tamo negde u dalekoj Rusiji, novembra dve hiljade i sedme, tridesetak sledbenika Pjotra Kuznjecova se spustilo u zemunice i rešilo da tu sačeka najavljeni smak sveta. Čak su pretili da će se živi spaliti ukoliko vlasti pokušaju da ih nasilno ’’isele’’. Kako se smak sveta nije desio ni do aprila naredne godine, a zemlja počela dobro da se urušava zbog obilnih padavina, njih dvadeset i kusur je ipak rešilo da ugleda svetlost dana. Novine su pisale da dvoje nije dočekalo proleće. Razočaran u svoje sledbenike i izostali mu smak sveta, Pjotr Kuznjecov je, priča kaže, naneo sebi ozbiljne povrede po glavi. Nakon toga je proglašen neuračunljivim i smešten u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, gde se, kasnije, vele i ubio.
Elem, kraj sveta nam je bio najavljivan nekoliko puta. Predviđale su nam ga Maje, Inke, Nostradamusi, Tarabići, Vange a ponajviše – moja rođena baba koja bi govorila kako ‘’ovaj svet mora da propadne’’ svaki put kad bi videla žensko čeljade bez potkošulje na pet ispod nule.
Suma sumarum, samo u ovom veku naša majka zemljica trebalo je da propadne jedno devetnaest puta. Zvanično.
Ali da krenemo redom. Prvo smo su nas ložili da će da nas strefi neki meteor, tamo na prelazu u novi milenij, onda je majanski kalendar sve odložio do 2012. Kad smo i tu omanuli – tri godine posle toga sačekao nas je Krvavi mesec i tu smo rekli – nema dalje, prijatelji, to je to. Pa opet – ne bi ništa. E kad je krenula pandemija, nismo više imali kud. Je li lepo rečeno da će prvo zemljotresi, pa poplave, pa požari, pa boleština..? Jesu. Jel’ tako bilo? Jeste. E pa molim lepo, najnoviji smak sveta nam se predviđa za petak i to ovaj sad. Znači – ima da nas nema. Šta ste uradili, uradili ste, možemo lepo da se izljubimo, polegamo, svako u svoj krevet i dostojanstveno sačekamo kraj.
Ali pre kraja, da se još malo vratimo na početak. Elem, pouzdani izvori tvrde da su ona četvorica apokaliptičnih odsedlala svoje konje još pre dve godine, i da je tada oficijelno započelo izumiranje ljudske vrste. Pre dve..? Nije, rođaci. Započelo je mnogo, mnogo pre.
Mnogo pre nego što je kresnuta prva šibica u Aušvicu, bačena bomba na Hirošimu, pre nego što smo počeli da se glođemo kao zveri, pre nego što je prvi čovek pomislio da je bolji od onog drugog i da zaslužuje više – zemlje, neba, jabuka, čega god – počeli smo da bivamo gnjili.
Jer, ne počneš da izumireš onda kada ti Nasa javi da su erupcije na Suncu jače nego inače i da nam se bliži neidentifikovano nebesko telo, već kada negde duboko u sebi prestaneš da budeš čovek. Kad prestaneš da budeš dobar. Kad poveruješ da sve možeš i sve smeš. Kada te ničega nije strah. Počneš da izumireš kada prestaneš da se stidiš bilo čega i jedino te sram samog sebe, kad uveče ostaneš sam.
Počneš da izumireš kad digneš ruku na drugoga. Kad ispališ prvi metak. Baciš prvi kamen. Kad udariš dete pa pobegneš. Kad pogledaš u oči i slažeš da ne trepneš. Kad ukradeš. Kad postaneš alav i kad se od sopstvenog sebičluka izobličiš. Kad te ni rođena majka više ne pozna. Kad okreneš glavu na drugu stranu, kad kažeš ‘’šta me se tiče, nije moja stvar’’. A jeste tvoja stvar. I itekako te se tiče.
Ali da ne mračim sad, ima, doduše, i suptilnijih načina za izumiranje. Eto na primer, prvi put kada zavučeš ruku u kontejner jer si gladan, ti si već pomalo umro. Prvi put kad detetu kažeš ‘’nemam’’. Prvi put kad ostaneš dužan. Prvi put kad ti neko opsuje majku. Prvi put kad ti neko tvoj umre i ti si već pomalo umro. Svi smo već pomalo umrli.
I kad malo bolje porazmislim, ko zna, možda nam i jeste vreme za jedan dobar reset, za jedno veliko vraćanje na fabrička. Pa onda opet lepo – sve ispočetka. ‘Oćeš jabuku, Adame..? Neću, nisam gladan. A što nećeš, ljubavi, vidi kako je lepa. Šteta da propadne, rodile ove godine k’o blesave… Pusti me, ženska glavo… Ali uzmi, samo jedan griz… Pliz, za moju ljubav, ‘oćeš…? Aj’ daj kad si navalila. Al’ da nikom ne pričamo, važi..?
Ma važi.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar