Revanje

U vodi su, njih dvojica. Mali ne može imati više od tri-četiri godine. Plaši se vode, iako ima mišiće na kojima su nacrtane pande koje se cerekaju. Mali se dere toliko da mu vene na vratu pulsiraju. Glas mu je dečiji, piskav, izlazi iz grla neujednačeno, poput raštimane brodske sirene.

Deda, koga Mali zove Nono, jer na otocima se svaki deda zove nono, drži ga ispod mršavih miški. Nono ima srebrnu kosu, mastiljavo sidro na desnom ramenu i preplanulu kožu boje starog bakra. Prestani revat’, kaže. Nakon svakog novog prestani revat, Mali reve još jače i hvata se rukama oko starčevog naboranog vrata poput pijavice. Usta su mu već dobro modra.

– Hoćeš plivat’ – pita ga Nono.
– Neeeee, Mali odmahuje glavom.
– Hoćeš izić van…?
– Neeeee…!
– Idemo onda na skale, govori Nono, na šta se modra usta opet šire i ispuštaju zvuk nalik brodu. – Prestani revat’…! – ponavlja Nono.

Mali, po sada već ustaljenom pravilu, reve još jače.
– Šta se bojiš.., kaže Nono. Vidi broda..!
Mali skreće pogled ka pučini. Brod se klati u daljini. Revanje na trenutak prestaje. Nono ga na trenutak pušta da sklizne iz ruku, dovoljno da Malom voda dodirne bradu. Mali hvata vazduh i počinje ponovo.
– Prestani revat…- ponavlja Nono. – Zatvori usta. Zatvori usta il’ ću ti zvat’ Nonu.

Na otocima se svaka baka zove Nona. Modra usta se sklapaju na pomen None. Zamišljam Nonu kao malu ženu širokih bedara, krivih nogu, u haljini bez rukava koja se kopča spreda. Nona ima debele nadlaktice koje se treskaju šta god da radi. Biće da Nona ima i dve varjače umesto ruku, i da nikada ne izlazi iz kujne. Kužine, kako to kažu na otocima. Umesto usta, Noni je dragi bog povukao jednu tanku gotovo neprimetnu crtu koja se pretvara u dve još tanje crtice – samo kad Nona galami. A galami puno. Nona je očigledno autoritet zbog kog se čak i brodska sirena utišava. Nono se plaši None. Zato je radije s Malim na plaži nego s Nonom u kužini. Nono zapravo retko zalazi u kužinu i ne voli da se meša u Nonina posla. Nono želi da Mali jednog dana bude kao Nono. Nono želi da Mali izraste u hrabrog moreplovca. Kapetana čak. Ali Mali reve.

– Sav si na ćaću, kaže Nono, jer se i tate na otocima zovu ćaće. Mali ne zna da li da se raduje ili da ponovo brizne u plač.
– Ni ćaća ti nije volija plivat’. – govori Nono. – Samo se valj’o kraj vode k’o tuljan.
– Ja volim plivat’. – kaže Mali.
– Plivaj onda…!
– Kako ću kad ne znan…?!
– Fino… ‘vako… Buć… – govori Nono i ljuljuška ga na vodi. – Ajmo brojat’… dva… četiri…šes’…osan… deset… buć… dvan’es…zatvori usta… osan…deset… ne pi’ more… dva… četiri… šta ćemo mi radit’ ovdje… pli-vat će-mo…šes’…osan… ra-di ru-ki-ca-ma… deset… držin te… eto vidiš da znaš… hopa…cupa… gori…doli…gori…doli…

Kod trećeg gori-doli, Nono raširi ruke, siguran da se Mali sada već dobro snalazi i bez njega.
– Ra-di ru-ki-ca-ma… – ponovi. U deliću sekunde Mali shvati da je sam i užas ga zapljusnu poput talasa.
– Oš’ opet revat…?! – upita Nono.
Umesto odgovora, brodska sirena zaurla.
Mali je mali i strah ga je za trojicu velikih.
– Prestani revat’… – govori Nono.
Omanja, širokokuka žena se zagega duž mola.
– Eno None. – kaže Nono. – Šuti sad, izbaciće nas vanka.
Mali se primiri i sirena utihnu.
– Sve san vas čula..! – reče Nona. – Revete ka’ da vas deru…
– Nona, naučija san plivat’… – pohvali se Mali.
– Jesi, ka’ i ćaća što ti je… Eno ga, sidi u ladu cili dan, gušta.
– Ja sam mu ‘tija pokazat’ al’ reve…
– Znan. Svi su vas čuli. Hajte vanka. Spremila sam fažolu.
– Ali, nona, ja ne…
– Ni jedne da nisan čula. Vanka. I ti. I ti.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels