Sedele su ispred mene u busu. Nisu mogle imati više od četrdeset i kusur – u zbiru. Mlade, lepe, isklesanih tela, kose kao za reklamu za Panten. Kako je prošlo apsolventsko, upitala je Leva. Ne znam, rekla je Desna. Nisam bila, mrzelo me da se smaram. Brate, potpuno te kapiram, složila se Leva. Ni meni se nigde ne ide. Bleja na gajbi – zakon. Čoveče, kako smo matore, uzdahnula je Desna i gurnula slušalice u uši.
Izašla sam na sledećoj stanici. Ono čoveće, kako smo matore je izašlo za mnom i nastavilo da me prati u stopu, ceo dan. Šta im se to desilo, pitala sam se. Kako neko može da ne ode na rođeno apsolventsko? Apsolventsko je jednom u životu. Kao matura, kao punoletstvo. A one bi radije da izbleje na gajbi. Gde je nestala želja? I kada to tačno čovek počne da biva star…?
Ne znam. Nekada davno sam mislila da je čovek star kad napuni trideset. Posle se ta granica pomerala naviše. Do četrdeset, pa četrdeset i pet i dalje. Danas znam da starimo onog trenutka kada prestanemo da se radujemo. I onaj broj u rodnom listu nema ništa s tim. Naprotiv, ovaj svet je pun staraca na pragu dvadesetih. Svakoga dana se susrećem s tim tupim pogledima, svakoga dana viđam lica koja su, ispod hajlajtera i prajmera i sve te sile mejkapa – prazna, bezizražajna, nesposobna da prime i pruže jednu tako jednostavnu emociju kao što je radost.
Drage moje Leva i Desna, žao mi je što sam izašla iz busa, tek tako. Žao mi je što nisam stigla da vam kažem dve-tri, onako kao starija i možda mrvicu mudrija. Da kažem, deco, nemojte da ste takvi. Da pitam gde vam je mladost..? Kad ste pre uspele toliko da se smorite..? Jeste li svesni kakve sve prilike imate…? Da li ih uopšte prepoznajete ili ostajete gladne i pored toga što se ovaj život širi pred vama kao švedski sto u kakvom hotelu s pet zvezdica… Kako je uopšte moguće da ste se tako brzo zasitili svega? I ko je kriv za to što uzimate stvari zdravo za gotovo…? Što s dvadeset i pet postajete prekaljeni majstori rutine…? Što ste sivi, bezbojni, depresivni…? Ko je kriv što više ne želite ništa..? Što vas sve smara. Osim da izblejite na gajbi. Dan, dva, pet ili do kraja svog života.
I nemojte mi reći da nemate uslova. Nismo ih ni mi imali. Ne moram da vam pričam da odrastati devedesetih nije bilo nimalo veselo. Pa opet smo se radovali. Sitnicama. Prvim, često nošenim, nasleđenim starkama, leviskama, prvim dvokasetašima, pločama. Na mora smo išli s pedeset maraka u džepu i keksom na kalup upakovanim u platnene kese od deterdženta. Prodavali smo priveske na šetalištima i tako kupovali još dan ili dva letovanja. Spavali smo u šestokrevetnim. Delili kupatilo. Ma, delili smo sve što smo imali. A nismo imali mnogo. Pa opet – nabralo se. Možda baš zbog toga i danas umemo da se radujemo. Možda baš zato tako tvrdoglavo odbijamo da ostarimo. Mi iz sedamdeset i neke. One davne sedamdeset i neke.
Molim vas, deco, trgnite se. Pokrenite se. Ostavite malo po strani te mobilne telefone. Izvadite te slušalice iz ušiju. Ugasite instagrame, ne primajte se na instant sreću koja vam se potura. Ne verujte u priče o savršenom životu, lože vas, deco, nema savršenog, ničega i nigde. Ne propuštajte male prilike zato što vam je neko rekao da zaslužujete samo one velike, krupne, nedokučive. Ne morate svi postati zvezde. Ne morate imati milion pratilaca da biste se pojavili na apsolventskoj večeri. Ne morate uslikati svaki zalogaj pre nego ga prinesete ustima. Ne morate živeti ovaj život na veresiju. A naročito ne morate biti tako smoreni. Ne “ne morate“. Ne smete.
I ne odmahujte rukom na obične, svakodnevne srećice. Od njih se kreće. Njima se vraća. Sve između toga je čisto gubljenje vremena. Živite, stvarno živite ovaj svoj život. I ne prevrćite mi tu očima. Ne govorim vam ovo što vas mrzim. Jednog dana, nekom ćete pričati priče. Znate one lepe priče koje su vama pričali kada ste bili mali..? Šta ćete reći…? Znaš, kad je baka bila mlada – blejala je na gajbi… Ne ide, jel’ da…? Pa zato i kažem.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar