Znaš li ti koji je dan danas?
Nedelja..?
Ne pitam te to… Koji je datum?
Tri…ne, četrnaesti februar…
Dobro, i..?
Šta i..?
Ništa mi nisi kupio. A dan zaljubljenih je.
Pa..?
Pa ništa. Samo kažem.
Mnoge će se žene i devojke danas naljutiti, mnogi će muškarci u pet do dvanaest donositi kući neke, u zadnji čas kupljene poklone, pokušavajući da isprave stvar. Mnoge će reći “da me voliš, ti bi…“, “hvala, ne treba, ako ja moram da te podsećam…“ Onda će se tako ćutke eskivirati po kući, sklanjati jedno od drugog. Ona će pomisliti za koga se to udala, trunke romantike u njemu nema. Šta je zapela za glupi datum, pomisliće on. Ionako ne znam kud udaram…
A ćemu to..? Dan zaljubljenih je za zaljubljene. Zaljubljenost je draga ali infantilna emocija. Zaljubljenost je kratkovida. Spremna na sve. Vidi samo ono što joj se dopada. U stvari, ne vidi ništa. Osim poklona upakovanog u šareni papir, baš na taj dan, četrnaesti po redu, februarski. I zato zaljubljenost traži dokaz, svuda i na svakom koraku. A čemu…?
Mi, prekaljeni borci, znamo da je ljubav nešto drugo, mnogo više od toga. Ljubav je kad skuvaš dve kafe umesto jedne. Ljubav je kad ne pitaš zašto toliko ostaje na poslu. Ljubav je kad je ne pitaš zna li da ima i porodicu – tamo kod kuće. Ljubav je kad je slušaš. Kad ne pokušavaš da na svako njeno pitanje daš tačan odgovor, niste u kvizu znanja, zaboga. Ljubav je kad na minus deset izađeš i očistiš sneg s njenih kola, da ne bi ona morala ujutro. Ljubav je kad oljuštiš krompir. Zategneš prostirku na trosedu. Utegneš kuću pre nego što dođe. Sačekaš je s nekim ručkom, ne znaš kako se zove, samo si trpao u šerpu, onako kako ona to radi. Nisi majstor, radiš to po sećanju, posmatraš je kad te ne vidi, ne može biti tako teško – malo luka, malo mesa, povrća – što se nađe u kući. Ljubav je kad ubaciš onaj veš u mašinu. Prostreš ga umesto nje. Promeniš posteljinu. Kažeš “pusti, ja ću“… Kažeš “tiše, mama vam spava“….
Ljubav je kad pogledaš ženu sa kojom si tolike godine i ne vidiš ništa – ni bore, ni sede, ni ništa, već samo onu devojku od pre milion godina koja ti je zapala za oko i ostala. Ljubav je kad se na tvoje oči menja, širi u kukovima, kako joj ruke mlohave, a koža na vratu čudno ponaša kad okrene glavu u stranu, a tebi je još uvek ona ista – tvoja. Ljubav je kad više ne meriš sve što kaže ili prećuti. Ljubav je kad se razumete bez mnogo reči. Kada te ne pita ništa dok spušta čašu ohlađenog rozea pred tebe, petak je, znaš da je imala napornu nedelju, znaš da ne možeš mnogo da učiniš ni da uradiš taj tamo posao umesto nje, znaš koliki je teret na tim koščatim ramenima. Nisi lajfkouč, ti si običan čovek s kojim živi, ima decu, plaća kredite, ali tvoja ruka na njenom ramenu, tvoje “biće sve to dobro, ne sekiraj se, čuvaj zdravlje“ – lekovitija je od svih lekova koje prepisuju na recept, zajedno.
Ljubav uljuljkana u sve te godine, navike, prilagođavanja jedno drugom, ljubav u koju je stalo toliko toga, lepog i ružnog, ljubav koja vas je držala skupa i onda kad su se mnogi rastajali, odlazili svako svojim putem. Ljubav koja je davala snage i kada je drugi nisu imali. Koja je verovala u neverovatno. Ista ona ljubav koja je stajala na crtu onima koji vam nisu predviđali svetlu budućnost, “neće oni dugo“ govorili su i odmahivali rukom. Ta ljubav, i ništa drugo do ljubav, kriva je i zaslužna što ste još tu i što vas nije briga za dan ni datum ni mesec u godini.
Zato me nije briga šta je danas. Zato se ne osećam manje vrednom jer nisam dobila praline u obliku srca. Jer, dobila sam sve što se dobiti moglo. Nije mi došao upakovan u šareni papir. Nije imao ni mašnicu. Nisam ni ja. Došli smo jedno drugom u paketu sa svim svojim manama, svako sa svojom rodbinom, strahovima, ožiljcima od pre, nesavršeni i nebrušeni, bez predumišljaja, bez blage veze kuda će nas sve to odvesti, ali došli smo. I to je bilo to. I to je to i danas, dvadeset i pet godina kasnije.
Eto, meni je danas nedelja.
Ne mislim ništa, samo kažem. .
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar