U zdravlju da se nosim

Ama zamal’ se ne udavih kad mi Vlada, onako usput, za ručkom reče da mu je Rođa pre neki dan tražio dve hiljade evra na zajam. Šta će Rođi dve hiljade evra? Da kupi auto. Zar on nema auto? Ima, al’ sad kupuje sinu. Aha. Ček’ malo…? Onom sinu što ide u srednju školu? Pa da, reče moj muž. Puni dete osamnaest godina.

Stani malo… aj’ ispočetka. Rođa kupuje auto sinu za osamnaesti rođendan? Pa mu zafalile dve hiljadarke? Pa, da, dočeka Vlada spremno. Kolko ima, kad su mu dve ”zafalile”? Ima osam, fali mu još to sitno, znaš kakvog je audija naš’o – bombonica… Ispade mi kašika pa pljus – u onaj tanjir sa supom. Hoćeš da kažeš da kupuje sinu auto od deset hiljada evra za osamnaesti rođendan…?! Da, bre, a klinac još nije ni položio, zamisli…?

Zamišljam. Zamišljam Rođu kog sam pre neki dan videla kako gura onu svoju šklopociju, neće da upali, Rođu koji ide na pos’o raspalim prevozom, koji nedeljom tegli krompir i jaja iz Bajine bašte, njegovu ženu koja, evo otkako je znam, nosi cipele bez flekica, ali zato sinčini za rođendan – autić od deset hiljada evra. E pa mašala..! Što ‘no rekla moja pokojna baba – ovaj svet mora da propadne.

Elem, ne prođe dugo, stiže nam i pozivnica, sa sve mašnom – da tad i tad dođemo tu i tu i dotičnom uveličamo porodično slavlje. Sve tražim mladu po onoj hartiji, ko velim – možda je dete rešilo o istom trošku i da se ženi, ali ne, brajko moj – samo se punoletstvo slavi. Trista zvanica, restoran na vodi, živa muzika, gala meni – jednom rečju – opštenarodno veselje.

Gledam ja onu pozivnicu, a sve me neka huja hvata. Nisam ljubomorna, života mi, al’ kako bre to tako…? Gde žive ti ljudi…? Gde rastu ta deca…? Pa, eno u Keniji ima jedno pleme u kome dečak, da bi postao muškarac, mora da kopljem ulovi lava i tako dokaže da je dostojan sveta odraslih. Ajd’ sad, ne traži niko od Rođinog malog da ode u šumu i ulovi medveda, ali – otkad se muškarcem postaje tako što sedneš za volan s kožnim presvlakama, klimom ugrađenom u sedišta i šest erbegova…?

Ok, mislim se, smiri se, Dudo, ne luduj. Nek’ slavi kako ko hoće. Njihov sin, njihova stvar. Prošla su vremena kad su nam staramajke za rođendan donosile ”jabuku i kocku šećera u maramici”, drugo je doba danas, deca traže svoje… Aknem lepo onu pozivnicu u fioku, al’ ne da mi đavo mira… Mislim, dobro što deca traže svoje, al’ kako bre traže baš toliko!? Ko je još video balavcu koji ni biciklu ne ume čestito da tera – auto kupovati? Pa još nov? A da zlo bude veće – još nije položio. Hoće se skrljati negde, pa posle – jadna mu majka..!?

Šta te spopalo, upita Vlada. Punoletstvo je važan momenat u životu svih nas. I valja da se obeleži. Ama, znam ja to, al’ stvar je u tome što smo mi to stvarno obeležavali. Naše obeležavanje se svodilo na to da odem u mup po ličnu kartu pa posle sva važna pokazujem familiji. A ovo danas – budibogsnama.

Pa samo kad se setim – meni moji za osamnaesti okačili neki lančić oko vrata, vele ”kćerko, zaslužila si”, majka umesila tortu od dvanaest jaja, sve krcaju orasi, udarila šlag odozgo i bog da te vidi. Došla baba, donela mi pižamu, lepu, frotirnu, (”Ovo, Milanka, moš slobodno otkuvavati.”), a ja se sve šepurim i izvijam vrat pred njom, pa sve kao vidi, nano šta imam. Gde, sine..? Na vratu, ženo. Da vidi baba… jel’ ti to neka dlaka…? Kakva dlaka, baba, to je LANČIĆ! Aaaa, laaaančić, ne vidi baba, sine… E baš lepo, u zdravlju da nosiš.
Eto tako… mi smo naše poklone u zdravlju nosili (i na devedeset prali).

A danas, ako ti poklon nema nabudžen auspuh, šesnaest ventila, kožna sedišta ili, za one skromnije, bar dvanaest megapiksela na prednjoj kameri , ili dva kubika silikona kojekude – u zdravlju da se nosiš i ti i poklon. Pa kud se dede ta skromnost, majka mu stara..? Gde nestade, ono ”polako, videćemo, čekaj da primim platu” , nego sve mora sad i mora odma’… Kakvi će ljudi postati, i čega će se sećati uopšte, ako budemo skakali na svako ”daj”..?

Nisam pametna… Ako im kupiš sve, neće umeti da cene ni da se raduju. Ako im ne kupiš, eto ti kompleksa za vratom. Pa kako ovaj, pa kako onaj, pa sve moje drugarice imaju, samo ja…

Mama, da mi daš za užinu sutra…? – uleti Beba k’o kec na jedanaest. Užinu…? Kakvu užinu…? Polako, videćemo. A je l’ ti znaš šta jedu deca u Keniji…? Gde ti je to…? U Keniji, u Africi. Ne…? E sedi tu, da ti mama nešto kaže…

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Izvor: Laguna