Život je jedna sjajna stvar.
Baš kad pomisliš da sve znaš i da si taman nešto naučio i savladao, život te, kao kakav strogi profesor, ostavi za avgust. Da zagreješ stolicu i to dobro, jer za prelaznu ocenu, ponešto moraš i da znaš.
Kao, recimo, to da sve što imaš, misliš da poseduješ – nema ama baš nikakve veze sa srećom. Ili to da, dok god pokušavaš da ugodiš svima – ugoditi nećeš nikome, a ponajmanje sebi. I da na svetu ne postoji ništa savršeno. Nema savršene priče, ni savršenog čoveka. Ali zato svuda ima dobrih ljudi – samo je potrebno da ih potražiš.
Nećeš se svima dopasti, ali to ne znači da se ne dopadaš nikome. Neće ti se svaka ljubav ni vratiti, nije bumerang, zaboga. Volećeš i voleće te. Možda ne u isto vreme. Možda čak ni isti ljudi, ali to je normalno, i srca se leče, kao i svaka druga prehlada ili boljka. Ne ostaj po svaku cenu. Naročito ne ostaj ako znaš da si na pogrešnom mestu.
Život će se, ako je od onih pravih učitelja, koji ne gledaju kroz prste, potruditi da naučiš i to da se titule na kraju ne broje. Nije važno da li si ovo ili ono, ni kako se potpisuješ, da li te oslovljavaju sa gospodine doktore ili kako već – ako uspomena nemaš – beli mantil ili lični šofer ne znače ama baš ništa.
Život će te naučiti i da se sreća ne traži tamo napolju. Nije to nekakav pokemon kog juriš, ne ispuštajući taj prokleti telefon iz ruke. Nije ni tamo negde u Indiji ili na Nepalu. Do sreće se ne putuje čarterom, čak ni vozom. Za sreću ne prolaziš pasošku kontrolu. I ne treba ti karta u oba smera. Jer, sreća je uvek unutra, u tebi. Zatvoriš oči i već si tu.
Život će te vremenom naučiti i da ne moraš mnogo da govoriš. Niti da previše veruješ rečima. Umesto što trošiš reči – radi. I gledaj šta drugi rade. Nema tu neke velike mudrosti. Ako želiš da promeniš nešto, prestani da pričaš. Uradi. Pokaži. Dokaži.
I slušaj, naročito one koji ti govore ono što ne želiš da čuješ. Ne otpisuj ih tek tako. Takvi su ljudi neophodni ukoliko želiš da rasteš. Često će ti, baš oni do kojih ti je stalo, ukazivati na najbolnije istine. Ne teraj ih od sebe i ne čini sve da se udaljiš od njih. Na kraju ćeš im se, svejedno, vratiti.
I ne brini mnogo o stvarima na koje ne možeš uticati. Niko ne zna koliko je dugo tu. Niko ne zna koliko će trajati. Postoje strahovi koje čovek prosto preživi. Dan po dan, dah po dah. Zato nikoga ne uzimaj zdravo za gotovo – zagrli svoje roditelje, svoju decu, prijatelje – svaki put. To ne znači da će oni otići. Možda baš odeš ti..? Niko to nikad ne zna.
Na kraju krajeva, retko kad stvari bivaju onakve kakvim ih zamišljamo. Planiranje je đavolja rabota – možeš da misliš šta god hoćeš, na kraju se uvek desi ono što najmanje očekuješ. I dobro, ali i loše.
Zato – iskoristi svaki svoj minut. Svaki tren na ovom svetu. Ako imaš dar, nemoj ga proćerdati. Nije ti dat da ga tek tako spiskaš. Ako nešto ne ide, ne odustaj. Pokušaj ponovo sutra. I prekosutra. I dan nakon toga. Upornost se isplati. Nemoj se vući kroz ovaj život kao kakva umorna služavka. Nemoj da otaljavaš to preostalo vreme.
I uči. Svakog dana nauči nešto novo. Neku novu reč. Ili neku novu veštinu, bilo šta. Tvoje znanje je jedina stvar na ovom svetu koju ti niko ne može oduzeti.
Uostalom, ne učiš ti to za avgust. Ni za prelaznu ocenu.
Učiš za život. Malo li je..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar