Raskiseliše li ti se opanci

Raskiseliše li ti se opanci

U moru jednostavnih stvari koje smo uspeli da zakomplikujemo – ljubav je, čini se, najgore prošla. Nikada toliko taktike, toliko strategija, knjiga, priručnika, uputstava i saveta, a mi – sve samiji i sve  nevoljeniji.

Kada smo bili mali, postojale su one čokolade, Zvečevo, pa je na jednoj pisalo “volim te“, a na drugoj “samo ti“ i mnogima su to bile prve izjave ljubavi, što dobijene, što primljene. Ko nije imao čokoladu pri ruci, morao je da se dovija na druge načine, pa ako prođe – prođe. Nije bilo lako, ali je bilo daleko jednostavnije nego danas.

U lavirintu muško ženskih odnosa, ispostavilo se da čokolada više nije dovoljna i da ljubav moraš dokazivati stalno i iznova, ako misliš da ti potraje, i to na način na koji se od tebe očekuje.  Ljubav je, dakle, postala komplikovana. Slepa ulica. Više se ne razumemo. Ako mi kaže da me voli, to je u redu, ali zašto me nije zagrlio? Ako me je zagrlio, zašto je to učinio samo jednom? Nauka je dokazala da su nam neophodna četiri zagrljaja dnevno da bismo se osećali zadovoljno, spokojno. Ma stvarno!? Četiri, veliš..? Ni manje, ni više nego baš četiri…? A ako zagrliš četiri puta dnevno, e onda mogao je i da skuva nešto…

Mislim, znala sam jednom jedan par. Sjajni ljudi i on i ona, stvarno. Ali zajedno – nikako. Ona je imala neku fiks ideju da pravi muškarac, ako je pravi muškarac, ženi mora da pomaže u kući. On je s druge strane, umeo svašta da uradi, da se pojavi na vratima s buketom ruža, ode po nju na posao, strpa je u kola i odvede u Opatiju na kafu, ali da uzme usisivač – ni pod razno. I tako – on stalno izmišlja toplu vodu, a ona stalno ljuta pa ljuta. Na kraju se raziđoše. Kaže “džaba mu njegove Opatije, da mi je makar jednom one šolje od kafe oprao“.

Ok, možda je za nekog ljubav neprikosnovena, samo ako se čovek do’vati sudopere, za nekog drugog opet, nema ljubavi ako se ne kaže, izgovori. Ja to nikad nisam umela. Ono “raskiseliše li ti se opanci“ i nekako, ali “volim te“ – ma nikako. Neće pa neće. Probala sam, nije da nisam, pa sve mislim, kakav si to čovek – kad ne možeš reći nekom da ga voliš..? Kako će znati..? Šta li misli o tebi..? Ne znam, brate, ali meni to volim te nikako da pređe preko usta. Da stvar bude još gora, nisam ni od neke “mazne“ sorte. Da se ja pitam, ljudi bi se grlili samo o praznicima i rođendanima. Sve u svemu, ja sam jedan običan panj od žene i duboko žalim čoveka s kojim živim.

Sreća moja pa pored sebe imam nekog ko me poznaje i ko zna da se ljubav može pokazati i na druge načine, a ne samo rečima i zagrljajem. Stoji da su ta dva najjednostavnija, na momente i vrlo praktična, ali im se pouzdanost često možete osporiti, jer badava što jedan priča kad drugi ne razume.

A umem i ja, nije da ne umem. Mislim, da volim i tako to… Umem da napravim palačinke u sred noći ako se nekom prijedu. Umem da skidam temperaturu pravim oblogama a ne samo paracetamolom. Da donosim i prinosim čuda svakojaka. Da obradujem nekim malim sitnim poklonom. Zapamtim, tu i tamo, neke datume. Ostavim ceduljicu ispod brisača. Donesem Milku u dva ujutro. Iznenadim na aerodromu, zaskočim s leđa kad mi se najmanje nadaš. Znam da pustim pesmu, znaš, onu našu. I to je ok. Sve dok ona druga strana razume da je to moj jezik ljubavi. Da ja, eto tako, kažem volim te. I to mi prolazi, evo četvrt veka već.

A vi, kakva je situacija kod vas? Kako se nosite s gomilom saveta, preporuka, upozorenja, “sigurnih znakova“..? Je li se ljubav pretvorila u slepu ulicu, da li ste zaboravili da volite..? Da li samo uzimate, a ništa ne dajete zauzvrat..? Očekujete li da vam čita misli..? Vodi u Opatiju..? Pere šoljice..? I, što je najvažnije, kažete li vi kad ono – raskiseliše li vam se opanci…? 🙂

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels

Možda će Vam se svideti

Postavi komentar